Nikšićke uspomene: Dugo ko bi drugo

Piše: Mišo Vujović

“Živiš u ovoj gomili ljudi
Gdje sve miriše na strast, alkohol i blud
I imaš šansu brzo da poludiš
Jer više nikog ne plaši ničiji sud”, odzvanjaju stihovi mog dragog prijatelja Milana Duga Krivokapića, čoveka koga su poštovali znani i neznani, ljubitelja dobre kaplje, hroničara džada Onogošta grada pesnika koji širio radost a u sebi nosio tugu. Tako mu je bilo zapisano. A možda je bio u pravu neko ko je rek’o : Samo budala danas može biti potpuno srećna!

Razmišljam danima o Dugu, dugim sedeljkama, po nikšićkom birtijama, šmeku grada sa mirisom lipa, punim kafanama u vreme prohibicije alkohola, do podne je bilo zabranjeno točenje alkohola ali su se, do tog vremena, mnogi ispovraćali i ponovo napili.

Zapalim sveću Dugu, dobroćudnom, istinoljubivom boemu, nakrivljene kape francuzice na četvrtinu glave, muštiklom i kolutovima dima, požutelim zubima od duvana, zagonetnom dečačkom osmehu, toplim ali tužnim očima.

“A šta ću sa tobom moj Crnogorče sinji”, suznim očima, držeći me u krilu i milujući po glavi pozdravljao se samnom komandant niškog garnizona po smrti moga oca”, pričao mi je o prvim tužnim koracima života, kada je sa majkom ostao sam u tuđem gradu. Vratili su se u Nikšić. I tuga se u zavičaju lakše podnosi. A majka je bila i ostala jedina ikona njegovog života. Posvećena sinu kao monahinja Hristu.

Takve su bile crnogorske udovice. Zavetnice i podvižnice.

Pričao je o majci samo kada smo sami. U njemu se tada budio dečački strah siročeta. Plašio se neminovnog odlaska majke kojoj je kao i ona njemu bio sve.

Videlo se to u njegovim očima. A oči ništa ne taje.

Tuga se lakše u očima skriva od sreće. Sreća je prazna tuga duboka. Sreća je kao vetar, žalost je slična dubokom ledu koji se sporo otapa.

Oči plemenite se slabije uočavaju od proračunatih i hladnih. Osim kod ljudi kod kojih nisu duhovne zakržljale. Oni vide dublje i dalje.

Oči su senzor istene, govore sve.

“Pogledaj me u oči”, majčina je prva lekcija iskrenosti. Sa mnogo većom verodostojnošću od bilo kog detektora laži.

Dugo je u Nikšić stigao tužan, ali je decenijama uveseljavao grad.

Pomeneš Duga, raspoloženje se popravi. Svako ima po neku veselu anegdotu. Bilo je to vreme smeha u gradu koji je trošio više alkohola od cele Makedonije. Dugo je tada izračunao da sam popije koliko čitavo Kumanovo.

Humor je bio nezaobilazan i u najdelikatnijim situacijama. Čuveni nikšićki šeret Cajo Lalović, svedoči u sudu povodom pucnjave ispred svog kafića: Svedoci opisuju: “Zaustavio se auto marke audi, izašao je čovek izvadio pištolj marke tetejac….”

Cajo pristupa sudu : Zaustavio se automobil marke audi, izašao je čovek iz auta izvadio pištolj marke tetejac, a kada je zapucalo ja se sklonih iza drveta marke lipa…”, nastaje smeh u sudnici!

Milan Dugo Krivokapić je u svakom razgovoru, našao aforizam, epigram ili pesmu.

Prepoznavao je dobru priču koju bi prepakovao u satiru ili dobar vic:
Što se pope na vrh lipe moj Filipe ?
Opio te miris lipe!
Moj Filipe?
Opio te miris para,
Rđo stara!

Izvesni starac Filip popeo se na lipu da bere čaj za prodaju. Cena primamljiva, lipa krta, kosti staračke sipljive, para mila…

Filipu se skrši grana te sa prelomima završi na ortopediji lokalne bolnice.

Čuje Dugo priču o Filipovom maleroznim poduhvatu da pojača kućni budžet i nastaše stihovi :

Što se pope na vrh lipe
Moj Vilipe
Opio te miris lipe,
moj Filipe…
Opio te miris para rđo stara…

Često sam ga prilikom poziva telefonom zaticao pred kapelom na saučešću ili na groblju na nečijoj sahrani.

“Čim Dugu zvoni ili meni telefon dok izjavljujemo saučešće, jedva se suzdržimo od smeha. Sad će Mišo da pita : Dežurate li ponovo pred kapelom ti i Zoran”?, pričao mi je čestiti prijatelj i kolega Zoran Grgurević, predratni i ratni direktor Radio Doboja. Proveo je ceo rat izveštavajući sa prve linije, da bi na kraju rata abdicirao od podele plena došao u RTV Nikšić koji je godinama programski vodio. Ali ga je sujeta lokanih konvertita od čijeg srpstva se jedno vreme nije moglo proći ulicom, kao profesionalca često saplitala.

Jednom prilikom upao sam u njegovu kancelariju i počeo da telefoniram. Zoran je strpljivo sedeo više od pola sata dok sam razgovarao telefonom. Nisam ni primetio kada je napustio prostoriju i nestao. U pauzi između dva poziva zazvonio je telefon na Zoranovom stolu. Mahinalno sam podigao slušalicu:

“Dobar dan, da li je to Mišo Vujović”?

“Ja sam”, odgovorih spontano.

“Ništa samo da te pitam kako si i koliko ostaješ u Nikšiću?”, čuo se Zoranov glas iz susedne kancelarije. Lepo me je matirao moj drug Zoka ribolovac, čovek čistog srca, tanane duše. Novinarčina!
Dugo Krivokapić imao lepu kolekciju aforizama na račun vlasti.

“Nekada je narod dizao ustanke, a sad digne ko šta stigne”.
Nije štedeo nikoga te je bio i suspendovan jer se tadašnji direktor prepoznao:

“Srbija ima jednog Jovića pa se o jadu zabavila, a kako je nama mi imamo sto jovića”. Tadašnji direktor Milan Stojović se uvredio i sankcionisao ga, što je Dugu još više podiglo popularnost. Ali ni sebe nije štedeo: “Kad god se napijan vranca ličim na đogata”.

“Ne možeš danas izaći iz kafane, a da ti neko ne stane na ruku”!
Dugo se bavio kratkom formom, pesme su bile ispunjene ironijom i humorom i za mnoge su predstavljale kritički glas u crnogorskoj poeziji.

U jednoj ličnosti sjajno su se dopunjavali poeta novinarskog nerva i novinar sarkastičnene poetike.

Generacijama Nikšićana ostaće u pamćenju njegove emisije “ Radio taksimetar” i “ Daleko se kazalo”, kao i desetine anegdota ovog tihog majstora humora.

„Sudeći kako sada živimo svaki se mjesec može zvati prosinac“ i „Najsigurnije je živjeti sam, ali se udati s vremena na vrijeme.“

Kao boem, Krivokapić je živio “od šanka do šanka”, kako je zapazio hroničar Nikšića, Maksim Vujačić.

Dugo je voleo ljude, druženje, velikodušno je trošio život. Bio je omiljen i rado viđen u društvu običnog sveta, lokalnih mangupa, pisaca, umetnika, novinara i drugih boema, družeći se uz čašicu koja ga je podsticala, ali lagano ruinorala.

Ostao je veran istini, pravdi i svojoj majci koja je nad njim ceo život bdila.

Eto toliko od mene, uporno tražim “Dugu” gde sam nadahnuto pisao o mom drugu Dugu, ali sam i nju zaturio. Ono što je bitno ostaje zapisano u duši, a duša večno pamti!