Никшићке успомене: Радан и Мића

Пише: Мишо Вујовић

“Чуо сам се са Раданом, поздравио те и са тако лепим емоцијама је причао о вашем комшилуку и дружењу”, шаље ми поруку Баја, “момак из нашег краја”како се зове песма о његовом животу. Њему је планета била уска у послу којим се бавио.

Радан, херој мог детињства, заштитник, целе улице. Неустрашиви правични и одважни трибун који је скупо платио бескомпромисни став да заштити пријатеља. Навиру сећања из Шесте Црногорске.

“Љето нам је липом мирисало
Бранили смо слабије од себе
У друштву се није шапутало
Песичило често без потребе”, одзвањају стихови “ Моје песме”.

Ређају се слике детињства. Пред очима ми игра Мићин лик.

“Шћепановићу ко је овај диско што је својим именом ишара’ читаву зграду?”, пита Лука Лабовић, локални шериф – Мићу.

“Чико Лука то је доскотека”, одговара са смехом Мића.

“Ко год да је јебаћу му мајку кад га ухватим”, узвраћа Лука. Смејемо се кријући карте. А играли смо у улазу на степеницама покер и мауз.

Мића је био страствен у томе.

Били смо нераздвојани до пунолетства. Ја сам отишао за Београд. Он се отиснуо чак до Аустралије. Био је заљубљен у своју жену Албанку.

Никада је нисам упознао али знам да је та, од обе породице ,забрањена љубав, била обострана. Мића се, са породицом вратио у Црну Гору, погинуо је у саобраћајној несрећи почетком 2003.године, негде код Улциња.

Живео је брзо неспутано и отишао млад. Радану је Мића био више од млађег брата! Бринуо је о њему. Представљали су пример братске љубави.

Радан је туговао носећи више од деценије црнину за млађим братом. Оженио се и добио сина Марка по родоначелнику братства Шћепановић из Дробњака у 58.години живота.

Шаљем поруку у глуво доба ноћи у Аустралији је зора:

“Да ли је то јунак мог детињства Радан Шћепановић?”

Након пар сати звони телефон. Чујем громак и разборит глас мог комшије и друга из детињства. Причамо о свему, највише о Мићи, и данима који су били и остали неотуђиво наши. Мића је био годину старији од мене, али смо се заједно први пут напили ударајући по ликеру Амао 18, “позајмљеним”из Центрокопог магацина у приземљу наше зграде.

Мића је имао проблем са официрски строгим оцем Томашом, ја са строгом мајком Јеленом. Мићу је штитила блага и брижна мајка Марија, мене увек толерантни и великодушни Радомир.

Радан пита за све поименице. Са осећањем туге помињемо наше родитеље и другове који више нису међу нама.

Као на филму навиру слике детињства. Радан је претурио шесдесету ја се приближио.

Све су успомене детињства су лепе и непоновљиве. Проводили смо дане испуњене безбрижношћу и ситним несташлуцима лишеним пакости, правећи замке и смицалице без злобе и намере да неког повредимо.
Сваки догађај ране младости је упечатљив доживљај.

“Детињство је родитељ човека”, тврди Фројд. Судећи по њему имали смо богате родитеље. Бунтовне, несташне, инвентивне и динамичне године на којима се темеље наши животи.

Импровизовали смо, покушавајући да садржајније разбијемо учмалу монотонију соцреализма успаваног у сигурности радничке класе, лојалне поретку самоуправљања и социјалне једнакости.

И она лоша искуства су нам драга, наша су аутентична и поучна.

Све што смо старији слике детињства су нам јасније а успомене јаче. Пријатељи ма где били од Аљаске до Аустралије ближи. На тренутак помислим да још стојим код седме липе на главној Никшићкој штрафти. То није само био велики корзо масовна шетња грађана свих узраста, већ модна писта, парада снаге, лепоте,младости и господства. Такав је био Никшић, брз, динамичан, снажан, темпераментан, град еруптивне енергије, отворен и транспарентан у коме је свако знао где му је место. А за место се морало борити. Ставом, понашањем, коректношћу али и песницама традиционалним начином решавања неспоразума. Било је свега као у сваком индустријском центру где је радна снага, необликована и сирова стизала из разних забити, покушавајући да своје навике имплементира у колективни менталитет града. Али би никшићки урбани калуп све те различитости брзо апсорбовао чинећи и њих аутентичним делом тог по много чему специфичног амбијента, који се никада није делио на рођене Никшићане и оне “шљегле” са брда или игром судбине залутале у наш град.

Стари Никшићани су представљали узор млађим генерацијама које су се са поштовањем односиле према њима.

Данас нашим градом куцају дамари нове младости. Пробуђене и ослобођене.

Нема више строгих бркатих другова у тесним оделима, градских луда попут Тоја, Лепе или Љуше… Бахатих пандура, пркосних мангупа, градске бријачнице као главног центра аброва и градских догодовштина, припитих келнера са полуиспијеном чашицом на сваком столу, организованих туча под Требјесом, бокса на Малом стадиону, Смаја Хајрушија лептира у рингу који је својом борбеношћу пунио трибине, пандура гуслара који се шепурио на атлетској стази поред терена на утакмицама Сутјеске…

Нема ни Живка Николића и његовог маестралног ока да нам ослика ћорава времена црвеног зверињака, старог пензионисаног али до смрти активног удбаша Ћиба са пробушеним новинама кроз које је опсервирао потенцијалне непријатеље…

Данас уместо маратонских седељки обилазим вечни град под манастиром и нови под Требјесом и палим свеће за душе драгих пријатеља са којима сам мерио сто пуним чашама жестине. За Мићу, за Немању, за Љуба и Здравка, за Мига, за Слава, за Бата , за Луку, за другог Мићу, за време ван времена.

Радан ме је својим позивом обрадовао и растужио. А људи, као Радан – оданих и чистих данас је мало!

“Играли смо фудбала по снегу
Иње нам се ватало по коси
Гледали смо чавке док се легу
Уз бандере пењали се боси…”, слаже песник носталгичне риме, у детињство живот често врати, остају нам само успомене у које нас сећање наврати!

Ово је омаж о једном времену безбрижном и нашем, о људима који су део тог времена а нису овде. Чекају нас на неком небеском степеништу …

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: