Ništa više nije isto, ili car je go!

Piše: Simonida Kordić

Iako izgleda da se brojni potezi koje režim u Crnoj Gori, posebno poslednjih meseci, graniče sa potpunim posrnućem zdravog razuma, oni su veoma važan pokazatelji onoga što će se ove jesini dešavati.

Sve što režim čini, izgovara ili preduzima deo je pokušaja da se spasi vlast pred izbore koje, sve je izvesnije gubi. Gledali smo I ranije klasične predizborne akrobacije: nisu preskočena tradicionalna asfaltiranja puteva i staza, aktivirana je ikonografija barjaka u automobilskoj koloni, čak je donet i zakon o amnestiji ne bi li se sačuvali glasovi zatvorenika.

Do maksimalnog usijanja režim dovodi “crnogorski -srpski front” gde je srpska strana univerzalni krivac za sve što po krivom putu pođe I dežurni zajednički neprijatelj koji treba da okupi režimske glasače pod jedan barjak. Agresivnije nego ikad se kreće u “konačni obračun” sa Srpskom pravoslavnom crkvom, zatvaraju granice sa Srbijom, šalju jasne poruke o nepoželjnosti srpskih turista (korona kliconoša) u “korona fri” Crnu Goru. Ali ipak, ipak…

Ovoga puta sve je bitno drugačije. Toliko drgačije da su fejsbuk komentatori koji broje poslednje minute režima uz doskočicu “tik-tak” više u pravu nego što možda misle. Dve su stvari posebno upadljive. Jedna je naročita nervoza režima koji je ostao bez odgovora na opšti revolt koji se u litijama izlio na ulice.

Druga je činjenica da je crnogorski režim izgubio podršku iz inostranstva zahvaljujući kojoj se ponajviše I zadržao tako dugo na vlasti.
Sabornošću, gandijevskim mirom i upornošću (moramo priznati iznenađujućim za naš mentalitet) narod je tako jasno osvetlio slabost režima, da ga je jedino svetska pandemija mogla spasiti I odložiti neminovni ishod. Litije u svojoj tišini uzvikuju “car je go”! U nemoći, vlasti zabranjuju pričešća, slave, hapse Mitropolita, vladike (nečuveni presedan, čemu bi bilo ravno samo kad bi neko, ne daj Bože uhapsio Papu, a možete misliti na šta bi to izašlo). Vlast, nekada sposobna da bez po muke napravi spektakularne prorežimske manifestacije, danas uspeva da ugosti jedva stotinjak svojih, već ostarelih pobornika u ponekoj provincijskoj sali.

Crnoj Gori je počeo da se dešava narod, ponajviše Srbima

Čak je i dan nezavisnosti proslavljen skromnom kolonom od pedesetak vozila koja je serijski obilazila gradove. Dok su ta kola prolazila kroz Boku, dva majstora, zavaljena u metalne stolice bifea krajputaša (tog dana naravno nisu radili, crveno je slovo) između gutljaja piva su primetili kako je čudo koliko “ovi Bokelji voze podgoričke tablice”. Iako su se učesnici svojski trudili da pokažu veselje i entuzijazam, pomalo je tužno izgledala ta povorka, koju je svako ko je video, voljno ili nevoljnio morao porediti sa litijskim rekama koje su mesecima tekle ovdašnjim ulicama, tvrdo, odlučno, mirno i bez nedoumice. Crnoj Gori je počeo da se “dešava narod”, a narodu (ponajviše Srbima) se desila svest o tome su državne granice administrativna stvar I da ih u duhu I zajedničkim interesima ne dele od 10 miliona sunarodnika, gde god na svetu oni živeli.

Druga i donekle možda bitnija pojava je glasno – veoma glasno, odsustvo podrške tradicionalnih saveznika vladajućeg režima koji su se kao po ključu javljali da pred svake izbore podsete kako je Crna Gora lider u regionu, ekonomski tigar Balkana, primer demokratije i poštovanja ljudskih prava. Nema čestitki ni za dan nezavisnosti – niti jednog državnika, ne čuju se ambasadori…
Upravo ta podrška pojedinih predstavnika moćnih zemalja činila je da na domaćem terenu režim izgleda nepobedivo. Nije to bilo toliko ni zbog zapošljavanja po partijskoj osnovi, ni kupljenih glasova, ni procvata kriminala, ni gomilanja policije, ni skupih odela.

,,Bilo je to zato što ga je jasno podržavao, neko od nas veći, moćniji. Stvar je bila u tome što smo se mi osećali veoma malima a oni veoma velikim. Šta se to sad dogodilo?

Sada više ništa nije isto. Čak i neki kritičari režima horski su se divili sposobnosti prvog čoveka da “čita i prati svetske trendove”. To je zapravo značilo ispunjavati sve zahteve najjačeg igrača u dvorištu i za uzvrat dobijati malo besplatne podrške kad zatreba. Takvo “praćenje trendova” uopšte nije bilo komplikovano.

Postojala je samo jedna super sila – “međunarodna zajednica” bio je eufemizam za SAD. Rusija je bila slomljena pod težinom raspada SSSR-a , kontrolisana od grupe naglo obogaćenih osoba koje su dosledno primenjivale floskulu da kapital nema nacionalnost niti drugi interes osim profita. Kina je još uvek bila u začetku svog privrednog razvoja i sinonim za jeftinu i lošu robu, a pri tom pod udarom pokušaja da se i u nju izvezu” vrednosti” neoliberalizma. EU je bila sveta krava, Šangri la, obećana zemlja, ušće i mesto ostvarenja svih naših želja i htenja, čak i onih za koje nismo znali da ih imamo. To je svet, čiji je deo tako snažno podržavao režim u Crnoj Gori da je izgledalo da mu nema karaja.
Danas su stvari bitno drugačije, a “trendovi” su se promenili. Pobeda Trampa u SAD, sa svim njegovima manama i idiosinkrezijama, označila je početak kraja gazda kojima je služio crnogorski režim.

Članstvo u NATO-u uporno je isticano kao vrhunski učinak vlasti, koji treba da katapultira Crnu Goru među najrazvijenije zemlje sveta, iako taj savez već dugo nije što je nekad bio. Francuski predsedik Emanuel Makron upozorava svoje evropske saveznike da se ne mogu osloniti na NATO I njegovu posvećenost zajedničkoj odbrani članica saveza, za koji kaže da prolazi kroz “kliničku smrt”.

Krenulo je

Istovremeno, drugi “piece de resistance” zvanične domaće politike – obećavani ulazak u EU i dalje je šargarepa koja visi na veoma, veoma dugačkom štapu. Oni malo bistriji “pratioci trendova” znali su da odmah naplate svoju “trendvenost”, jer svaki trend traje ali neminovno i prođe.

Jedan od njih (blizak vrhu vlasti) u privatnom razgovoru o tome kako je režim prodao srpstvo, privredu i državu za svilene kravate, kazao je „samo da vama malo krene i eto nas opet s vama“. Dobra vest za mog sagovornika: krenulo je!
Balans sila je opet uspostavljen. SAD više nisu jedina velesila. Rusija je učvrstila državničku politiku, proširila svoj ekonomski uticaj i intenzivirala privrednu razmenu u zapadnoj Evropi, više od pola veka neprikosnovenoj američkoj zoni uticaja.

Kina je najbrže rastuća velika svetska ekonomija. Programima “Put i pojas”, uspostavljanja liderske pozicije u tehnološkoj industriji , kao i sportu, oglašen je novi “kineski san”. Bregzit je doveo u pitanje “ Eldorado status” Evropske unije. Njeni sistemi (zdravstveni, privredni…) lako su pali pod udarom jednog virusa, a neoliberalna filosofija „svaka vaška obaška“ dovela je do odsustva empatije i solidarnosti.

Najzad neoliberalizam je doživeo poraz (mada se još uvek batrga) pre svega u SAD, u svom rodnom mestu. Čak su I Amerikancima dozlogrdile prazne floskule kojima se puštala magla u kojoj je građanin ostajao bez novca, zdravstvene zaštite, imovine, a iza koje se jedna međunarodno uvezana klika bogatila do neslućenih granica.
Uspostavljen je novi trend . Duboku državu zamenjuje nacionalna država; sva prava svima je geslo oslobođenog građanina; država nije batina nekoliko porodica kojom se u pokornosti i večitoj neizvesnosti drže svi njeni žitelji. Nedodirljivi vladaoci iz perioda neoliberalizma izgubili su moć. To su pokazali izbori u SAD, žuti prsluci u Francuskoj, litije u Crnoj Gori…

U tim okolnostima, ovdašnji režim zahuktalo radi isto što i poslednje tri decenije ne primećujući da je ispao iz igre. Zauzvart dobija jasne poruke iz centara svetske moći. Izveštaj Fridom hausa kaže da je u Crnoj Gori na vlasti tzv. hibridni režim koji istovremeno vrši represiju i raspisuje izbore. IFEMES – međunarodni institut za bliskoistočne studije, koji ima posebnu savetodavnu ulogu pri Ekonomsko-socijalnom veću UN, u svom poslednjem izveštaju kaže da “ukoliko Zapad želi istinsku demokratizaciju i prosperitet Zapadnog Balkana, ključan iskorak, koji se mora napraviti je osigurati odlazak 31-godišnjeg režima Mila Đukanovića, jer Zapad sa hipotekom Đukanovića nema nikakvog kredibiliteta za sprovođenje demokratizacije Zapadnog Balkana i pokretanje pozitivnih pomaka u toj regiji, koja poprilično zaostaje za modernim evropskim tokovima i trendovima”.

„Danas Crna Gora radi upravo ono što je i prognozirao američki predsjednik Trump, ali što danas više nego ikada izaziva i podozrenje drugih članica NATO-a.” Oglašavanje pobede nad pandemijom, kaže se u izveštaju “izazvalo zgražanje i podsmeh u zapadnim diplomatskim krugovima”, istim onim koji su mu ranije pružali glasnu i bezrezervnu pordšku. Ako je verovati nekim medijima ni Trampov bliski sardanik, diplomata Ričard Grenel nije se nimalo blagonaklono izrazio o ovdašnjem režimu. Predstavici svetskih centara moći sada žele da se ograde od saradnika duboke države i izvođača radova za interese najvećih protivnika slobodnog sveta.

Je li naš zlatni dečak bivših neoliberalnih vođa izgubio sjaj? Ili je čuveni besprekorni čitač i nepogrešivi pratilac trendova politički oslepeo pa više ne ume da ih čita? Ili će biti da su se trendovi promenili. Bivši patroni ovdašnje vlasti su sada deo (neslavne) prošlosti, propali kroz trule daske neoliberalizma, a režim u Crnoj Gori ostao na ledini da ga litije i birači na jesen speru u političku prošlost.