Njegoš bez države

Obeležavanje dva veka od rođenja vladike i pesnika pripada, pre svega, stručnjacima, pobratimstvu lica u svemiru, onima koji drže do kontinuiteta božanskog talenta.

Primedbe da se država Srbija nije časno uključila, odnosno da se povukla i odbila da obeleži 200. godišnjicu Njegoševog rođenja – delimično su tačne. Velika godišnjica rođenja Petra Drugog Petrovića Njegoša protiče, ipak, u obilju programa i svečanostima na sve strane. U Srbiji, nesmetano, razne ustanove, institucije i udruženja obeležavaju veliku godišnjicu na sva zvona. A u Republici Srpskoj, u Andrićgradu otkriven je monumentalni spomenik Njegošu (rad gotovo zaboravljenog vajara Sretena Stojanovića, poreklom iz Prijedora, člana Mlade Bosne), kakav se nalazi i u Beogradu, Podgorici i Rimu.

Malo li je? I jeste i nije. Uvek može više i bolje, ali dobro je – svest o Njegošu je tu, oko nas i u nama. Ne može srpski jezik bez Njegoša. I ne pripada uvek državnim (čitaj političkim, u našem slučaju) mehanizmima da proslavljaju velike pesnike. Bolje je da država nije umešala svoje prste. Bilo bi tragikomične cenzure i prepakovanog prikazivanja velikog srpskog pesnika u trenutku kada priča o Kosovu dobija svoj krešendo. Bilo bi možda nešto više novca za veliku godišnjicu, ali i pranja tih istih para.

Obeležavanje dva veka od rođenja Petra Drugog Petrovića Njegoša danas pripada, pre svega, stručnjacima, pobratimstvu lica u svemiru, onima koji drže do kontinuiteta božanskog talenta. Kurva-politika se usavršila i postala planetarna prostitutka sa okidačima za dosad nikad neviđenu opasnost za ljudski rod. Lebdi mogućnost suicida kompletnog čovečanstva zahvaljujući apokaliptičnoj snazi novog oružja, koje se iznedrilo kao crni pandan najplemenitijim naučnim otkrićima.

Živimo u vremenu velikih turbulencija, ubrzanog menjanja opcija i pogleda. Sve je dobilo zamah kakav čovečanstvo ne pamti. Tumačenje Njegoša postalo je rascepkano i samoživo: kako se kome prohte u nekolikim banana-državicama nastalim raspadom prethodne Jugoslavije. Genijalno delo univerzalnih krugova, seče se na kriške i tranžira po nalozima lokalnih gazda. Najnovije čerupanje srpskoga jezika i nastanak novih, političkih, lišeno je Njegoševog manifesta: Lepo, lipo, ljepo i lijepo,/ belo, bilo, bjelo i bijelo,/ listići su jednoga cvijeta,/ u isti se pupolj odnjihali.

Fenomen snage srpskoga jezika, gle čuda, u neprestanom je rascvetavanju i davanju krila drugima na Balkanu. Vredno je pomena zapažanje Vladimira Jagličića u besedi na svečanom otvaranju 42. Brankovog kola: Zar je slučajnost to što mnogi okolni narodi koriste srpski jezik u svakodnevnom svom životu? To se ne može propisati, već govori o vanrednim mogućnostima tog jezika, od narodskog do akademskog. Takva prijemčivost je i mogla iznedriti jednu kulturu koja se preliva van svoje prostorne i brojčane ograničenosti, sa uverenjem da je upravo ona naš glavni doprinos „sebi i svetu”. To života i košta i vredi.

Već duže vreme posmatramo krpaste sudbine minulih predsednika novokomponovanih država na Balkanu. U Njegoševoj viziji, iz 1851. godine, na koricama „Lažnog cara Šćepana Malog”, u Zagrebu, bilo je ispisano: u JUGOSLAVIJI. I bile su u dvadesetom veku dve ili, čak, tri Jugoslavije, pa su se raspale. Nastale su državice mahom sastavljene od parčadi prslog srpskog jezika, istog onog koji je Njegoš video još u pupoljku čudesnog maternjeg cveta.

I šta je odluka da država ne obeleži veliku godišnjicu Njegoševog rođenja? Lideri balkanskih državica u srpskome jeziku menjaju se i prolaze, tope i nestaju u tabloidnoj pržionici istine. A po Njegošu, svakome je dato da rođenjem ispuni Božji program. Koliko i kako, kazaće se sâmo. Junačko i izdajničko, pamte se podjednako. Svak je rođen da po jednom umre,/ čast i bruka žive dovijeka.

Autor je književnik, direktor Brankovog kola
Nenad Grujičić