Njegoš i ja

Piše: prof. dr Vesna Bratić za IN4S

Naslov se, možda, mojoj generaciji, starijim i malo mlađim učini kao referenca na film o izgubljenim iluzijama o/u jednom vremenu. Može da zvuči i pretenciozno, ali ako su čitanke počinjale kratkom pričom  pompeznog zaključka: “Drug Tito gleda sve nas/vas” (krindž, rekla bi današnja omladina) koji samo sedmogodišnjacima neće da zazvuči orvelovski, onda uzimam slobodu da i ja imam “svog” Njegoša. Koji gleda i mene.

Njegoš je neuporedivo veći od “najvećeg sina naših naroda i narodnosti” pa mu je i pogled širi i vidi nas bolje s udaljenosti od preko dva vijeka.

Zato, uzeh za pravo da imam i ja svog Njegoša. Sad bez znakova navoda.

Djeca čitaju i uče da čitaju tekstove prije nego su  u stanju da ih uopšte razumiju. Niko neće odložiti opismenjavanje za kasnije, dok ih iskustvo ne nauči životnim lekcijama. Rano su me naučili da čitam, a vježbala sam na tekstovima koje sam imala “pri ruci”. I pri ruci se zadesio Njegoš. A ja sam se vrzmala oko starijih, bake i djeda, i da mi ne propada talenat, novostečena vještina, a tada, i,  fala Bogu, dobar vid, čitala sam im, ni manje ni više nego: Gorski vijenac. I Ogledalo srpsko i Šćepana Malog. Rjeđe lirske pjesme i Luču. I, naravno, nisam razumjela, ali sam pamtila. Prvo pamtiš, onda razumiješ. Kao i kad učiš da čitaš. Kod. Kulturni, mitski, duhovni. Poslije sričeš i pleteš rečenice i tekstove. Kad naučiš da čitaš taj kod.  Ili sebe, sopstveni identitet, kulturu, nasljeđe, ako hoćete i sudbinu, kad počneš da razumijevaš Njegoša.

“Nada” koja se ne rasteže pesnicom nije nadanje, metafora je “kovačka”, ali je svejedno poruka ista – sila i “ja bi voli’ da nadjača viši, za šta ga je Bog višega dao” ustuknuće nekad pred pravdom. Makar i privremeno. I “Manji potok u viši uvire, na uvoru svoje ime gubi”? Kako tumače  danas ovo mnogi koji se zaklinju u Njegoša (putopisca, liričara, državnika)? Možda kao real-politiku? Moglo bi i tako. Ali onaj ko kaže strašno i zavjetno: “Neka bude što biti ne može”…”nije baš “realan”? Ili nije kratkoročno, srednjeročno, oportuno? Možda ova “ludost” rođena iz ognja,  ne pepela, kosovskog “poraza” i spremnost na “divnu žertvu”, na košenje mladog žita “pređe roka” jeste ludost u vremja ovo, ali tada je bila jedini modus opstanka. Zato se Njegoš, kao ni Šekspir, ne čita u današnjem ključu pragmatizma, opurtunizma ili, ne daj Bože, voukizma. Inače je violentan, iracionalan, pretjerano konzervativan, ….fob, čak i, sačuvaj nas Bože – genocidan. Uz Andrića, naravno. Nije mi inovativno poređenje Njegoša i Šekspira, oba Barda, “pokradena” tvorca “narodnih izreka”. Obično je obrnuto, složićete se. Od naroda se krade. I od koga se može. Naš Kanjoš je izuzetak. A mislio je da imamo “viših i boljih” za “više i bolje”. Njegoš je inspirisao bilo kakvu mržnju i pokolj otprilike koliko i Šekspir ono što se danas dešava u Gazi svojim trgovcem iz Mletakah.

A bio je i Njegošev i naš Draško “u Mletke”. Nije mu se naročito dopalo, ali se “Draško u Mlecima” visoko kotira u planovima i programima jer…”drugost” i tako to. A i Mlečana više nema, ne može niko da se bude politički “nekorektan”. “Pušti đa’ola”.

Kad bismo bili pošteni  prevashodno prema sebi, pa onda i Njegošu i prestali da idemo linijom manjeg otpora, a počeli da čitamo i…još čitamo, jasno bi nam bilo da nema ni Osmanlija, ni poturica. I vratili bismo džina u bocu, puštili đavola njegovijem tragom, a književnost profesorima, a ne “vonabi” političarima. I da, Njegoš Gorskog vijenca nije nikakav religiozni fanatik, niti mu smeta bilo koja civilizacija ili kultura (sjetimo se divnih stihova o Stambolu). On je iznenađujuće otvorenog uma, čak i za naše vrijeme, Sukob u ovoj drami jeste na nižem nivou između saradnika zavojevača i onih koji to nisu. Iz istog plemena. Istih plemena. Na višoj razini – to je vječita borba dobra i zla. Kao ona u Luči. Kao Davit i Golijat.

Neka nekad “nadjača (i) manji”. “Slabiji”. Jer se usudio. To nas uči Njegoš. Da se usudimo. “Neka bude borba neprestana”. Borba. I sa sobom, sa vlastitim demonima. I ona realna, za opstanak sebe i  roda. Mora neko da bude i “hajduk te goni hajduke” jer je i previše “hajduka roblja svezanoga”.

Njegovim junacima se “vile grabe…da vijenac dostojan ispletu”. Čeka ih ratnički raj poput Valhale skandinavskih ratnika. A tamo Miloš. Svako za sebe odlučuje da li je Miloš “fantazmagorija” “koja tjera u nesvijest ljude al’ u pjanstvo neko prećerano” ili ideal, apoteoza, izbor, onaj ultimativni –  između dva “carstva”.

Moj Njegoš je, tako, Njegoš mojih večernjih čitanja “đe ono stadosmo, sine? Viđe li kako mu Vuče Martinoviću reče? Nu, ponovi mi ono, zaspah taman tu, čini mi se…” , Njegoš mog maturskog rada, Njegoš moj “svakodnevni” i nasušni kad mi u običnim i manje običnim životnim situacijama padne na pamet neki stih, pisan kao (za) tada i tu, sada i ovdje, jednako za juče kao i za vječnost…

Njegoš zaslužuje više. Njegoš zaslužuje da se na pretraživaču Gugl akademik na svjetskom lingva franka nađe odbrana od površnih i zlonamjernih čitanja kojih je pregršt. Njegoš zaslužuje da se ne redukuje na politički korektno. Tako se sakati. Probali su neki licemjerni Viktorijanci da p(r)očiste Šekspira, ma zaludu.

Umjesto panegirika, floskula, (i još) patosa, zadaću kolegama i sebi zadatak da otvore internet pretraživače akademskih članaka i knjiga koje nisu na srpskom jeziku. I potrude se da Njegoš dobije zasluženo mjesto. Ne treba to njemu. Ni baze podataka, ni glasačka baza. On je sebi napravio mjesto na pjesničkom Olimpu. Ali i u Valhali. I uz Miloša. Nama treba. Ne guslajmo svojima i sebi u bradu. Nije nas Njegoš učio tako.

Ili zaćutimo. Posve. Bolji i viši neka poju o Pjesniku.

Srećan praznik!