Ноле непобједиви – Српска ће се деца смејати а корона и сви њени сојеви и несоји ће исчезнути

Пише: Александар Цвијић

Позната је анегдота о одговору Меше Селимовића на питање засто се изјашњава као Србин. Када је, у другој половини двадесетог века Меша, готово пророчки, на поменути упит организатора из Загреба одговорио речима “До 1941. сам се осећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то.”, мало ко је могао да помисли да ће поново доћи време у којем ће бреме српства бити подједнако тешко.

Народ, који је из оба светска рата изашао победнички и храбро, са милионима костију усађених у темељ отаџбине, коју деценију од тог питања, нашао се проказан и нападнут од коалиције својих некадашњих савезника и вечитих противника.
Но, нису економске, политичке и на концу војне репресалије биле све што је западни свет, заједно са својим сателитима, спремио за нас.
Спорт, као важан сегмент нашег друштва, све од његовог модерног развитка до данас, морао је такође бити погођен санкцијама.
Луда и незаборавна је наводна изјава једног политичког дужносника, који је, у бујању вредности западнога света, прозборио да се српска деца више смејати неће. То је неспорно значило да се српском народу мора одузети свака радост, јер онај ко од детета може да украде осмех, тешко да ће било шта коме оставити. Тако су и спортисти санкционисани, враћани са великих такмичења, спречавани да донесу осмехе нашој деци, те упишу своја имена на пехаре широм света. Но, све то беше кратког даха, српска се тробојка убрзо почела вијорити на јарболима спортских борилишта, а светске, европске и олимпијске медаље да пристижу из године у годину.
Таман смо почели да заборављамо на све оно мање добро из прошлог века, јер као народ који лако заборавља, ваљда тако једино и успевамо да превазиђемо досадашњу судбину, када нам се појавио момак са рекетом у руци. Дан по дан, годину по годину, од бољег је постајао бољи, те је, до тренутка када више није постојао бољи од којег бољим треба постати, нашу заставу понео у сваки кутак света на који је крочио.
Данас, момак чије име више није непознато ни онима који су са спортом искључиво на Ви, попут својих сународника и колега из деведесетих година прошлог века, стоји у политичком лимбу власти државе, чији је турнир уздигао на висине на којима никада није био, те проживљава судбину свих оних који су деценијама плаћали цену слободарског духа и воље да се изборе за вредности које су их саткале.
Новак Ђоковић ће, уверени смо, трајати годинама. Корона, њени сојеви, али и несоји ће, кад тад, морати да ишчезну.
Можда ће неким новим генерацијама тенис, спорт, пехари бити нешто мање важни, недовољно достојни њихове пажње, али ће увек, па и тада остати речи нашег Његоша: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: