Носилац најјаче опозиционе листе проф. Здравко Кривокапић: Ослобођење Црне Горе је незаустављиво!

Заиста имамо много разлога за оптимизам. Кампања је модерна и иновативна, а у њу су, осим партијских чланица коалиције, укључени нестраначки људи, експерти у својим областима који нуде квалитет неопходан за привлачење апстинената. Међутим, за разлику од кампање наших режимских ривала, она није отуђена од напаћеног становништва ове земље већ је, будући да су њени носиоци људи из народа, потпуно свјесна дубине и тежине недаћа које нам је власт припремила и које морају бити што прије отклоњене, након предстојећег преокрета. Кампања је у сваком случају побједничка – надахнута вјером и заједничком визијом – каже у разговору за „Печат“ проф. др Здравко Кривокапић, носилац народне коалиције „За будућност Црне Горе“.

Као независни кандидат нашли сте се на челу коалиције великог савеза странака. Како је идеја сабирања снага успела да превагне над страначким интересима? Да ли само уједињена опозиција може да одговори на изазов свргавања Мила Ђукановића с места председника државе?

Свијест о историјском значају предстојећих избора учинила је да партикуларни интереси сасвим изгубе на значају пред бруталним покушајима угрожавања светиња и заокруживања тоталитарне контроле над народом Црне Горе. Без сумње, већина грађана тежи суштинској демократизацији, као и опозиционој слози и окупљању антирежимских снага, што је предуслов коначног испуњења аутентичне народне воље. Само удружено дјеловање и масован одзив становништва могу учинити уобичајене режимске изборне малверзације јаловим и инвалидним.

Да ли је стварање велике коалиције било могуће без литијског устанка који је претходио?

Наше свете литије су темељно трансформисале укупни амбијент у Црној Гори, укључујући и онај друштвено-политички, јер су ослободиле народ тродеценијског страха. Изненада, режим се у својој осионости усудио да се врати својим антихришћанским идеолошким корјенима, али овога пута не ни под изговором стварања новог друштва већ ради заокруживања процеса своје, да употријебим израз из њихове некадашње марксистичке теорије, „првобитне акумулације капитала“, коју су карактерисали отимање имовине и бесправна приватизација ресурса који припадају свима. Како је земља темељно осиромашена, устремили су се на вишевјековну имовину заједнице која је Црну Гору стварала, а током бројних недаћа и очувала. Катарза некада застрашеног становништва, постигнута апсолутно незабиљеженом слогом, масовношћу и достојанством, као и демонстрација народног јединства, окупљеног око своје цркве, инспирисала је својим примјером и политичке лидере.

У којој мери је Закон о слободи вероисповести утицао на креирање нове слике бирачког тела, с обзиром на то да су у редовима ДПС бројни верујући људи?

Нема никакве сумње да је изгласавање Закона о слободи вјероисповјести драстично утицало на осипање бирачког тијела ДПС-а. Многи појединци који су редовно гласали за ту партију били су учесници литија и јавно и поносно су исказивали своју подршку Митрополији црногорско-приморској и епархијама Српске православне цркве. ДПС сада покушава да уцјенама и другим неприхватљивим методама поврати тај дио бирачког тијела, али такав процес даје лоше резултате. Свједоци смо отрежњења и оних који су изненада присиљени да бирају између страха од пролазне земаљске власти и страха од Бога, и оних који постају свјесни да су се, за једног дугог периода, одали испразном идолопоклонству и култу личности, који никада у историји није донио ништа до патњи и разарања. Режим је готово у потпуности изгубио своје елементе контроле и притиска, које панично настоји да очува путем пријетњи отпуштањима и мобилизације наших суграђана, рођака и пријатеља, запослених у државној управи и фирмама под контролом криминалних породица. Ти наши људи су толико дуго били таоци власти. Сада се ослобађају. И када то учине 30. августа, братски ћемо их пригрлити, јер они су били жртве.

Да ли су све учесталије претње, хапшења и процесуирања верујућег народа и опозиционих лидера најочитији показатељ несигурности владајуће коалиције у погледу исхода избора?

Готово је тривијална чињеница да је физичка репресија симптом терминалне фазе сваке диктатуре. Пријетње, хапшења и процесуирања слободоумних грађана су показатељ не само несигурности власти већ и панике која влада у њеним редовима, тј. ситуације у којој сваки њен политички потез одише самодеструкцијом и неком врстом мазохизма. Отворена репресија над слободном мишљу у Црној Гори коначно увјерава и инострано јавно мњење о ауторитарној природи црногорског режима. Мислим да су и властодршци свјесни да је њихова репресија само потез очајника, јер им је пораз неминован, а ослобођење Црне Горе извјесно и незаустављиво.

Каква су ваша очекивања, да ли ће у случају победе опозиције на предстојећим изборима ДПС мирно прихватити пораз?

ДПС је партија која је у својој суштини аутократског карактера и није реално од ње очекивати да мирно прихвати пораз. Уз то, јасно је да ће предстојећа смјена власти и успостављање правне државе витално угрозити лукративне и незаконите послове, којима је врх власти одувијек био посвећен. Међутим, рачунам да и у тој партији има појединаца који неће прихватити безумље гурања земље ка немирима и сукобима, тим прије што од одбране народне воље исказане на изборима више нико неће одустати. Постоје јасни сигнали који говоре да, овога пута, ни међународна заједница неће благонаклоно гледати на покушаје одлазеће власти да се одржи силом, нити ће јој бити дозвољено креирање нестабилности у овом дијелу Европе.

Један сте од првих потписника Апела за одбрану Српске православне цркве у Црној Гори. Како објашњавате својеврсни феномен ћутања научне јавности на сва дешавања у протеклих 30 година?

Није лако објаснити, нити правдати ћутање научне јавности, али ни многих других категорија током претходних тридесет година режимске страховладе. Међутим, треба истаћи да ни у оквиру датих категорија нијесу сви ћутали. Чудесне литије су очигледно измијениле и свијест код многих појединаца, просвијетлиле им душе и учиниле да више не ћуте.

Треба се сјетити да интелектуална јавност никада не постоји као аполитична јавност, јер је друштвени ангажман на побољшању људског стања и напретку ка праведнијој заједници неодвојив од посвећености науци или стваралаштву. Никада нисам сматрао да интелектуална класа има право да обитава у пословичној „кули од слоноваче“, већ напротив – да има обавезу да учествује у развоју своје заједнице, руковођена моралним принципима и оним најблаготворнијим спојем вјере и разума.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: