“Nova normalnost”- zlo kojem se ne smemo predati!

Piše: Mihailo Medenica

Pošast je tu, strašna i nesporna (sporim da je reč o prirodnom virusu), no apokalipsu ne čini bolest već njeni jahači, distributeri i generalni zastupnici patnje, bola, smrti i onoga što se tako đavolsko svojski trude da nam nametnu kao okove koje ćemo sami pritezati kad nam se učini da smo se previše odmetnuli u život.

Tiho ali uporno đavolji šegrti govore o “novoj normalnosti” na koju nam se valja navikavati, jer pošast će proći ali nam valja doveka biti bolesni!

To je ta “normalnost” u kojoj će čovek biti pacijent sopstvenog života, a leka će, naravno, biti al samo za “pravoverne” koji shvate da sušto zlo vreba iz: vere, želja, nadanja, promisli, osmeha, ljubavi, dodira…

Lek nije vakcina, ona je tek raspeće “nove normalnosti”, izlečeni će biti oni koji se pokrste strahom i pričeste danom koji sitne kao kaznu…

U “novoj normalnosti” čovek će valjati onoliko koliko je spreman da prokaže sebe i u drugome čoveku vidi zver!

Koliko budemo spremni da zaboravimo toliko će nam biti dato da pamtimo…

Nema te bolesti od koje se čovek vere nije spasio, i nema tog spasenja koje će pronaći čovek koji je pristao da od života beži kao progonjen plen…

I ne mislim samo na veru u Gospoda (za mene ona jeste suština), već na veru u jedinu i neupitnu normalnost- zdrav je onaj kojem je duša zdrava, tela su nam jednako trošna i ograničena trajanjem.

Ne morate verovati u vaskrsenje po smrti, ali ne smete posumnjati u vaskrsenje po jutru!

Rekoh, “jevanđelisti” “nove normalnosti” čine sve da živote prihvatimo kao jaram, bez prava na pomilovanje, i uspeće u tome ne shvatimo li da zlo nije jako zato što je zlo, već zbog toga što smo u dobrome slabi!

Preorali su svakodnevicu i posejali strah nadajući se bogatoj, prebogatoj, žetvi.

I biće je, nažalost, ako se zapatimo kao pruće a ne kao snoplje…

Lako će nas pregaziti kao ledinu, ali na planinu na čijem je vrhu vazda čovek o kojeg se lome vetrovi- ne mogu ni zakoračiti!

Pošast će proći, no pošast je samo pedvorje mnogo većeg zla u koje nas pozivaju da se skrijemo od nekoliko kapi kiše…

Ovo su dani u kojima ne koračamo tek svojim stopama već stopama potomaka naših.

Zagazimo li, u paničnome strahu, u tu strašnu “novu normalnost” deca će nam ostati zaglibljena u njoj, ubeđena da je bolje potonuti nego pružiti ruku onome do sebe…

Ne trebamo mi toj “novonormalnoj” fukari, no ovi što dolaze za nama, mi smo tek njihovi tamničari nesvesni da ih okivamo želeći da ih sačuvamo u “životu” od života.

Kolika je borba za zdravlje čoveka (slava i čast divnim posvećenicima) nesagledivo je veća borba za čoveka.

Ovih koji nam preporučuju “novu normalnost” kao lek, jer nema veće bolesti od zdravoga čoveka!

Zdravoga u pameti i duši.

Zdravoga u osmehu, misli, osećanjima, željama, pogledu…

Onoga što pod maskom još ima lika.

Onoga što dobrim čuva drugoga od sebe i sebe od paščadi, a ne uzmicanjem na distancu gde, ne virus, već reč ne može da dobaci.

Pošast će proći, na nama je da se trgnemo i ne dozvolimo da prođemo i mi!

Nema normalnosti do one u kojoj život nije greh!

Razumno je strahovati, ali nema razuma u strahu od sopstvene seni- ne progoni nas već svedoči da postojimo!

Ponoviću: ovo je borba za čoveka!

U “novoj normalnosti” će svako od nas biti pacijent, a toj bolesti nema leka.

Gde pristanemo da stope zamenimo tragom zveri- sebi sami smo plen…