Нова премијера у ЦНП-у, или: Два различита полувремена једне исте представе

Пише: проф. др Драган Копривица

Више је директних повода за овај осврт о дометима представе ЦНП-а “Омладина без Бога”, по тексту Едена фон Хорвата, у режији Таре Манић, нашој публици досад, иначе, мало познате редитељке новијег таласа. Из њене афирмативне биографије сазнајемо да је успјешно започела и каријеру предавача на ФДУ-у у Београду, да је већ режирала десетак представа, урадила неколике радио драме и добила више ласкавих признања за режију, чак и у Русији и Пољској, те све говори у прилог чињеници да се јавља ново успјешно младо лице, што, свакако, радује.

Но, пошто свака представа пред редитеља увијек изнова поставља императив у стилу сентенце “ Hic Rhodus, hic salta!”, и пошто су стечени резултати редовно на новој провјери, као да их није ни било, треба објективно сагледати и домете нове режије Таре Манић у нашем Националном театру, који, изгледа, памти Његоша највише по стиху “Моје племе сном мртвијем спава”, или, у случају ове нове премијере: “Моја публика сном лаганим дријема”.

Зато слиједи прво питање: ако је Управа ЦНП-а промијењена, зашто су онда нови, способни људи дозволили да и њихов првјенац у Националном театру представља наставак лошег низа представа захваљујући бившем руководству? Умјесто да се осјети квалитативан заокрет, да се види помак, услиједио је само још један фијаско у првој, једноипосатној половини исцрпљујуће дуге представе по систему “Ко преживи причаће”… У дужини од чак сат и по, због чега је и солидан други чин пао у сјенку свете досаде, која је царовала у стрпљивом гледалишту… А познато је да наше нема фин обичај, као у неким другим земљама, да и током самог извођења лоше представе извижди и редитеља и све остало.

Цио заморни први чин, као мамутски предуга експозиција, имао је све елементе режије, али је нападно доминирао наглашени егзибиционизам редитељке, уз сигнализирања како све зна о театру, што се највише обије о главу публике, ни криве ни дужне. Манићева од шуме није видјела дрвеће, заборавила је на публику, па је првих сат и по лажног гламура режије дјеловало у духу мисли из приповијетке Лазе Лазаревића, “Све ће то народ позлатити”: “Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу.”

Зато се поставља оправдано питање: зашто баш Манићева, и зашто надлежни нијесу имали контролне пробе током рада младе редитељке (или јесу), јер би се ваљда сугерисало штриховање комада, чиме би се спасио комплетан пројекат који би у форми добре једночинке функционисао. Овако, док је редитељка доказала да “зна свој посао”, дешавала се представа у гледалишту: публика је пристојно дремкала током првих сат и по, а након тога услиједило спасење за један број оних који су кренули да напуштају брод који тоне. Двоје угледних културних посленика устали су снебивајући се и говорећи гласно: “Ми ово више не можемо да издржимо, нек им је просто, ми одосмо.” Интересантан је и још један коментар двоје гледалаца, који су велики познаваоци театра по више основа, а које сам срео након премијере коментаришући уз шалу њихово напуштање представе због првог чина. Њихов одговор је гласио: “Нијесмо могли бити баш толики мазохисти да и даље останемо.”

Али, истине ради, други чин, за оне у публици који су преживјели бродолом првог, био је сасвим солидан, и у великој квалитативној дискрепанци у односу на први. Зато је публика, која је, по систему, “Ви, који улазите у ЦНП, оставите сваку наду”, у невјерици одгледала други, уз рукопис неког “другог”, инвентивног редитеља, неке друге Таре Манић. Дакле, добијена су два различита полувремена једне исте представе, прво катастрофално, друго врло добро. Али, кад гледаоцима првим загорчаш вече, онда на све пада сјенка.

Публика у Црној Гори добро зна шта је театар, и још увијек добро трпи оне редитеље који мисле да је позоришна Црна Гора најобичнија незнавена паланка, позоришна селендра гдје се на сцени режијом може протурити све и свашта.

Тако се наставила отужна, устаљена пракса у ЦНП-у за вријеме претходних управа, да се, док наши редитељи сједе беспослени, спас најчешће тражи у страним редитељима, који ће нам бацити појас за спасавање и “коначно показати шта је то право позориште”. А током тих епохалних показивања и изанђалих режија публика обично тоне у мрзовољу, при чему глумци играју за себе, а гледаоци гледају у мобилне.

Тако смо и овог пута имали устаљену лошу праксу, али уз фијаско првог чина, и добро вађење из понора просјечности у другом. Бизарна је и чињеница како је публика покушавала да се забави, боље речено, спаси током трајања првих сат и по представе. Иако је, жанровски гледано, ријеч о драми, на тему већ толико пута испричане, израубоване приче о вршњачком насиљу, публика је тражила оно чему би се бар насмијала, комедију и тренутке дивертимента, а то није био основни циљ комада, но, дај шта даш…

А на том плану у одређеним секвенцама бљеснула је Бранка Оташевић, којој би позоришни оци напокон морали дати значајнију улогу. Сјајним осјећајем за хумор, уз добар нерв за комику, она можда већ претендује чак на улогу госпође министарке. Коју ће, наравно, добити кад јој прођу сви возови, кад и Славку Калезићу, а тај тандем би могао бити својеврсно сценско освјежење. Тако је то на брдовитом Балкану, јер и ЦНП треба боље да препозна кад је право вријеме за одређеног глумца, кад му треба дати праву шансу.

Очито, због недовољног искуства редитељке, а потом и небриге Управе ЦНП-а по основу права на супервизију, ваљда због политике незамјерања, урушен је пројекат, а да сами глумци за то не сносе кривицу. Гледаоци су током другог чина имали прилику да виде чак глумачка надигравања на отвореној сцени, али су глумачке бравуре Мирка Влаховића, Дубравке Дракић, Драгана Рачића, Милоша Пејовића, као и Бранке Оташевић и Славка Калезића, остале у сјенци већим дијелом досадне представе. Посебан парадокс је што су, у свјетлу млаке режије, и развученог комада, те бравуре појединаца дјеловале чак страно и анахроно.

Млади студенти глуме са Цетиња, сви, посебно Милош Кашћелан, Уна Лучић и Стефан Вуковић, показали су да је у Црној Гори вазда било и биће правих талената. Наравно, ако их не упропасте неки надобудни редитељи које ЦНП чешће бира по бизарним критеријумима. И притом, у рукавицама, не контролише њихов рад, не води рачуна што се публика већ навикава на досадне представе као нови позоришни “сјајан” тренд са ЦНП-ом као матичном кућом за такве сценске “искораке”.

Наравно, као и обично, поводом извођења премијере услиједили су и неки куртоазни осврти о једној “сјајној представи”, гдје је “све штимовало”, а све по већ устаљеном шаблону. Али се скупоцјена разбијена порцуланска вазна никако не смије сметнути с ума. Мада, сходно и културној политици нове управе, тешко је за вјеровати да ће се ту ишта промијенити. Зато ЦНП данас има бајковит призвук једино по бајци “Успавана љепотица”, с тим што у ЦНП-у спава будност одговорних, а највећи дио гледалаца дискретно дријема. И, на крају, коректан савјет за младу и, свакако, талентовану редитељку: први критеријум успјешности позоришних представа своди се на подјелу на досадне и интересантне. То ако се пренебрегне, све пада у воду, па и стечено знање, број урађених представа и добијена звучна признања. А и сам текст Хорвата није у довољној мјери издржао пробу времена, па га је требало далеко суровије штриховати, у корист сценског угођаја, који је овом режијом грубо урушен и расплинут без икакве потребе. И, на крају, добар савјет будућим гледаоцима: гледајте “Омладину без Бога”, али дођите директно на други чин.

Прочитајте ЈОШ:

Светитељ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: