Нова влада у Црној Гори и вечита кривица Београда и Срба

Пише: Немања Девић

Вест да ће у Црној Гори нова влада бити формирана без српских странака, окупљених око листе „За будућност Црне Горе“, делује узнемирујуће, али не и изненађујуће.

Крај 2019. и почетак 2020. био је овде обележен литијским покретом, својеврсним српским духовним устанком, који је с једне стране проговорио о суштинском идентитету ове земље, али и дао снажан импулс за идеју српског интегрализма. Како смо то схватили ми и радовали се иконичним сликама са Жабљака, из Ступова, Зете и других градова, тако су поруку разумели и на Западу, увиђајући опасност од „Цркве Србије“ (како је названа СПЦ) као дестабилишућег фактора поретка створеног на Балкану.

Уследило је својеврсно „барење“ и стављање под контролу Здравка Кривокапића, као носиоца, али, како се показало, и најслабије карике ове листе.

Кључна идеја Запада, до скора заштитника Мила Ђукановића, био је да се по његовом пуштању низ воду обезбеди миран трансфер власти, без политичког реваншизма и реформи које су биле прижељкиване у народу. У исто време, и маргинализацију српских интегралистичких странака, које се још нису устручавале да у земљи са крхким и у народу прокаженим НАТО институцијама кажу понешто у корист Русије.

На тај начин исписани су и фамозни принципи за формирање нове владе, која је требало да буде нова али без нове политике, одана НАТО и европским интеграцијама, и посвећена политици „помирења“ у региону, што је у пракси значило да неће оспоравати ниједну одлуку поретка – од косовске независности до сребреничког геноцида.

Отровне речи

Између Кривокапића, врло агилног у контакту са западним амбасадорима, и политичког фронта који је изнео његову победу настало је гложење, будући да је почело да се говори о „експертској влади“ – у којој се испостављало да су експерти сви политичари, осим ако долазе из (про)српске листе „За будућност Црне Горе“. Корак по корак, нова влада је правила отклон од идеја литија и српског интегрализма, па су се од наизглед доброћудног професора могле чути отровне речи усмерене према Београду, и то не само према председнику, већ и према читавом народу Србије.

„Дражи ми је метар у Цуцама, него цела Шумадија“, била је само једна од таквих крилатица, која је постала једна од парола новоустоличених црногорских дуалиста (по оцу нације Миловану Ђиласу, „другачијих Срба“).

Онда је дошло до низа афера које су провоцирале осећања српског народа у Црној Гори, којег по проценту има више него Албанаца у Македонији, али по националном кључу остварују много мање права. Честитка „Дана државности“ Косову и одрицање исте Републици Српској, па смена министра Владимира Лепосавића јер је негирао геноцид у Сребреници, коначно и одуговлачење са очекиваним пописом становништва и потписивањем Темељног уговора са СПЦ, биле су само неке од афера које су обележиле прву годину ове владе. Али ово је била само прва фаза кувања „српске жабе“.

У другој фази на сцену су ступили млади експерти који су се профилисали уз благослов Кривокапића и једног српског епископа из иностранства.

Налик на некадашње „немачкаре“ или „паризлије“, ови људи млађе генерације били су пријатне спољашњости и углавном умерене реторике, али и прилично уздржани када треба говорити о Србији, Српству или црногорској историји као делу српске историје пре 1945. Неће бити чудно ако за неких 10-15 година исцуре документи и дође до неког новог Викиликса, а у њима буде записано да је управо у покрету помало комичног назива „Европа сад“ пронађен нов тројански коњ намењен српском народу, а који за крајњи циљ има топљење и промену српског идентитета у Црној Гори.

Пошто Ђукановићева репресивна политика према Србима није уродила плодом, па је после успешног атака на идентитет, историју и писмо – завршила сломљених зуба након напада на светиње и цркву, почела је нова фаза политичке неутрализације и маргинализовања.

Кућа за све

Подсетимо, број Срба у Црној Гори не треба процењивати само по критеријуму националне припадности, већ и по привржености српском језику и Српској православној цркви. Уважавајући друга два, а негирајући први, двојац Јаков Милатовић-Милојко Спајић, у коме се чини да је Спајић заправо носилац бакље, сада се бацио на задатак стварања наизглед помирљивог, грађанског монтенегринског идентитета.

Код њих ништа неће бити забрањено, нико неће да хапси Србе нити да им отима храмове и даје на коришћење Мирашу Дедеићу. Али неће баш бити популарно ни да се србује, на начин на који то чини градоначелник Никшића или неко од функционера Демократског фронта. И даље ће се, у једином делу Српства ван Србије, промовисати поглед на Београд са висине; и даље ће Пљевљаци и Беранци бити виђени као анахроне и ретроградне снаге. Испред гусала и Косовског завета биће стављен еуроунијатски конститутивни мит, а Срби у Црној Гори ће дугорочно бити претапани у Црногорце (што је аутор овог текста писао одмах након Милатовићеве победе пре безмало пола године). Не агресивно – под крилатицом „ви сте посрбице, чека вас нова тракторијада“, него благо и добронамерно – „што се бусате у јуначка прса, кад је ово 21. век и кад смо ваљда прерасли одурне националне поделе“. Један од лепих слогана може бити и овај: „Ово је Монтенегро, кућа за све“…

Политичка маргинализација трећег по снази политичког субјекта, коалиције „За будућност Црне Горе“, наставља се уз срамну реторику да се на тај начин само изолују политички екстреми, било да су „Милови или Андријини“. Заузврат, као равноправан партнер у очувању европских вредности промовише се Ђукановићев поуздани партнер, Бошњачка странка, али по налогу споља и друге мањинске странке – па се Зећанин Милан Кнежевић приказује као екстремиста, а албански вођ из Тузија Ник Ђељошај као пожељни учесник у дијалогу и власти, те заточник демократских вредности Црне Горе.

Изговор је увек исти: српски политичари из Црне Горе сувише су везани за Београд, а тиме посредно и за Москву. А Монтенегринима или дуалистима са агендом „никад више 1918.“ омиљена је управо та фраза: шта ће нама Београд. Или – што даље од Србије; притом је мета напада српски председник, али само као инструмент за испољавање антагонизма према „Србијанцима“.

Егзактни подаци

Таквима, са историјске стајне тачке, дугујемо једно подсећање, које долази као резултат истраживања црногорског историчара Живка Андријашевића, а који је носио епитет једног од „државних историчара“ из времена Ђукановићевог режима. Подаци су прилично егзактни и проверљиви.

– Што због општих друштвених околности, што због исцрпљености ратовима 1912-1918, у Црној Гори је на крају Првог светског рата евидентирано око 150.000 грађана без основних средстава за живот. У наредним годинама омогућавана им је огромна државна помоћ (само 1923. мрски Београд им је отпремио више од 2.000.000 кг жита) ради прехране становништва.

– Путна мрежа је у овим областима уређена као ретко где у земљи: 1918-1929. завршени су путеви Андријевица-Пећ (52 км), Мурино-Гусиње, Беране-Бијело Поље и Пљевља-Рибаревина (73 км), а тридесетих и Колашин-Мојковац-Бијело Поље, Цетиње-Будва, Шавник-Пљевља… Током 1935. изграђен је и асфалтни пут Будва-Милочер, а 1938. пуштена у рад железничка пруга Никшић-Билећа.

– Црна Гора је 1930. добила и своју прву линију авионског саобраћаја, два пута седмично летело се на релацији Београд-Подгорица.

– Школска мрежа је вишеструко увећана: у односу на 1914, када је у Црној Гори деловало 211 школа, већ након првих пет година обнове у заједничкој држави њихов број је порастао на 340. И у наредним годинама овај број се само увећавао; отваране су и нове гимназије и средње школе, уз њих и Трговачка академија у Подгорици и Поморска академија у Котору. Црна Гора, односно Зетска област, била је уз Словенију дуго времена југословенска покрајина за коју се на пољу просвете највише издвајало из државног буџета.

– Број занатских радњи у периоду 1918-1939. је безмало удвостручен (са 670 на 1.100), а трговачко-угоститељских утростручен (са 720 на преко 2.000). Од готово непостојеће индустрије изграђене су 24 фабрике и предузећа средње величине и уочи рата скоро 1.500 запослених радника.

– На Цетињу, у Подгорици и Никшићу отворена су аматерска позоришта, а на Цетињу и Народно позориште Зетске бановине и Државни музеј са три одељења.

Андријашевића допуњава и истраживање Сенке Бабовић Распоповић, на тему културне политике у Зетској бановини током тридесетих година. Она такође наводи прецизне податке: уместо два листа пре 1918, двадесетак година касније у Црној Гори штампано је пет листова, а уместо шест штампарија настало је 13; од 10 библиотека и читаоница у Краљевини Црној Гори, у Зетској бановини број је увећан на 131; од 65 културно-просветних друштава број је нарастао на 158. Број хуманитарних друштава је више него утростручен, а број спортских (са 19 на 117) безмало ушестостручен!

Mиноризација српских политичких странака

„У великој држави, црногорском друштву били су приступачнији него икада раније многи модернизацијски, технолошки и стваралачки домети из окружења, а могућност образовања и запошљавања, односно друштвеног избора, вишеструко је била већа у односу на вријеме прије 1918. године. Заживио је и другчији систем друштвеног вредновања, па је то учинило неважним предности које је у Црној Гори неко имао на основу племенског поријекла или очевих заслуга“, закључује Андријашевић у књизи „Историја Црне Горе“. Толико о мешању (ратом десетковане) Србије у црногорска питања између два рата!

У фокусу ових аутора ипак нису два кључна питања. Прво се тиче избора митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића за патријарха српског 1938, и то као кандидата двора (србијански геније, владика Николај Велимировић, у то време добио је најмање гласова при избору). Друго је још комплексније и афирмативније за Црну Гору, а оно се тиче самог стварања Зетске бановине 1929. године. Ова бановина је од некадашње површине од 14.400 км квадратних Црне Горе своју власт проширила на 31.000, што значи да је територија којом се управљало са Цетиња више него дупло увећана.

Другим речима, са Цетиња се управљало Пећи, Дечанима и целом Метохијом, Рашком са Новим Пазаром, целом Старом Херцеговином, Дубровником, Стоном и Пељешцем!

Црногорци су таквом поставком били задовољни, што се јасно одразило и на резултате избора: Црногорска/Федералистичка странка која је окупљала незадовољнике начином уједињења била је на изборима 1923. трећепласирана (са 24 одсто), а већ 1927. пала на 15 посто и затим са годинама све више слабила.

Чињеница је да је Црна Гора зарад Југославије 1918. жртвовала своју државност и институције, али је исто то учинила и Србија. Било би занимљиво када би по горњим параметрима проценили степен развоја Шумадије или Топлице, које су поднеле и огромне жртве за стварање заједничке државе, у периоду 1918-1941.

Дакле, уз све разумевање нових идеолога у Црној Гори, који нису први који покушавају да српски народ откину или удаље од своје матице, ипак не смемо да пристанемо на фалсификовање историје. Као што никад није окупирала Црну Гору, Србија се ни данас не меша у унутрашња питања те државе, нити доводи у питање њен суверенитет.

Ипак, када су у питању Срби у Црној Гори, она је обавезна да води одговорну политику. И игнорисање њених интереса, као и миноризација српских политичких странака, нанеће само штету новој влади и младим политичарима који тек што су ступили на власт.

Данас је 30. август, и време је да се после две године закључи да ли се, и у којој мери, српски народ налази у повољнијем положају у Црној Гори сада него у време Ђукановићеве власти. И ко је за то најодговорнији.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: