NZZ: Turska sistematski izgrađuje vojnu sposobnost

Druga najveća armija NATO pakta je poslednjih meseci imala više puta priliku da pokaže i dokaže svoju intervencionu sposobnost. Turske oružane snage su i direktno i uz pomoć svojih plaćenika 2020 bile aktivne u Siriji, Severnom Iraku, Libiji, Karabahu – uz redovnu konfrontaciju sa borcima komunističke Radničke Partije Kurdistana (PKK) na sopstvenoj teritoriji.

Po okončanju Hladnog Rata je za armiju Turske važila maksima o dva i po rata, po kojoj ona mora biti sposobna da paralelno brani zemlju na zapadu i istoku kao i u samoj državi protiv PKK. 2020 godine su armije Ankare bila angažovane čak na četiri i po fronta – ne računajući dešavanja na istočnom Meditaranu.

Centralna uloga ratne mornarice

Turska ima geostratešku pretenziju da bude nezavisni centar moći u sve više multipolarnom svetu. U vojnom smislu fokusirana je na sistemsku izgradnju sposobnosti delovanja i van neposrednog komšiluka – poput intervencije u Libiji.

Ratna mornarica u ovoj bezbednosno-političkoj novoorijentaciji igra centralnu ulogu. Turska flota je dugo bila koncentrisana na odbranu sopstvenih teritorijalnih voda. Ali već godinama se osposobljava za vršenje misija na morima i obalama daleko od turskih.

Kao odlučujuća prekretnica se vidi gradnja višenamenskog broda koje služi i kao nosač helikoptera i kao amfibijski jurišni brod: TCG “Anadolu” je indentičan amfibijskom nosaču aviona “Juan Carlos I”, glavnom brodu kraljevske ratne mornarice Španije, i trebao bi biti porinut u more tokom 2021 godine. “Andalu” će biti prvi turski nosač: planiran je za 20 aviona ili 25 helikoptera i omogućio bi Turskoj da sprovodi operacije na morima širom sveta.

Druga najveća armija NATO

Turska je oduvek imala jake kontinentalne vojne snage, ali od sada želi da ima i jaku ratnu mornaricu. Narednih godina, sem nosača aviona i helikoptera, će dobiti i 6 specijalnih podmornica, nezavisnih od spoljnog dotoka vazduha – tj. dalekodometnih i skoro bešumnih, kao i 4 nove fregate a već su porinute 4 korvete iz domaće proizvodnje.

Turska ratna mornarica trenutno raspolaže sa 16 fregata, 10 korveta, 12 podmornica i gomilom borbenih čamaca – čime je najveća i najmodernija ratna flota u istočnom Mediteranu. No, ova nadmoć je relativizovana činjenicom da Turska izlazi na tri mora i da stoga nikad ne može sve snage da koncentriše na jednu tačku, ali je i pored toga u stanju da u svakom momentu demonstrira snagu svoje ratne mornarice. To je i uradila pre skoro dve godine, kad je na manevrima “Mavi Vatan” (Plava Otadžbina), najvećim pomorskim manevrima turske istorije, na more isplovilo više od sto ratnih plovila.

Ankara stremi nezavisnosti u politici naoružanja

Kao sredstvo za ostvarenje cilja strateške nezavisnosti služi i aktivna podrška domaćoj vojnoj industriji. Jedan od najvećih uspeha je, u tom smislu, razvoj domaćih dronova koji su u najnovijim operacijama turske armije imali ogromnu, ako ne i odlučujuću ulogu. Ali i u drugim segmentima vojne industrije turska pokušava da postane nezavisnijom od inostranstva, što se vidi npr. u programu MILGEM, koji definiše gradnju sopstvenih ratnih brodova.

Samostalna politika moći Turske vodi u konflikte sa tradicionalnim partnerima na Zapadu, što ima konsekvence u politici naoružanja. Posle kontroverzi oko kupovine ruskog protivavionskog sistema S-400 je USA isključila Tursku iz programa američkog stelt-aviona F-35. Čime je pala i upotrebna  vrednost turskog nosača “Anadolu”. Bilo je planirano da upravo ovi avioni budu stacionirani na njemu, što je sada isključeno. Ostali avioni turskog ratnog vazduhoplovstva nisu u stanju da slete i uzlete sa “Anadolu”, pa će on za početak biti korišten samo kao nosač helikoptera.

Upravo ova odluka USA je Ankaru učvrstila u mišljenju da joj je potrebna sopstvena, jaka i nezavisna vojna industrija. No do takve autarhije je put još veoma dug. Turska do ovog momenta nema ideju kako i kojim avionima da zameni nedostajuće američke F-35. A ako, kao i kod S-400, bude odlučila da kupi ruske, samo će zavisnost od američke pretvoriti u zavisnost od ruske vojne industrije i proizvoda. A i zadobiti nove probleme, poput integrisanja takvog oružja u već postojeće oružane sisteme.

Spoljnopolitička izolacija slabi poziciju

Kritičari politike predsednik Erdogana smatraju da Turska, uprkos jačanju armije i flote, i dalje ostaje upućena na snažne partnere, pre svege u okviru NATO, čiji je član od 1952. No, zbog turskih samostalnih operacija u Siriji i Libanu, a pre svega u istočnom Mediteranu, su odnosi Ankare sa partnerima iz NATO veoma teško opterećeni.

Da li će Turska moći da bez partnerstva i saveza na duge staze realizuje svoju ambicioznu politiku moći – otvoreno je pitanje. Sa druge strane je neupitno da se Ankara nalazi u sve većoj spoljnopolitičkoj izolaciji. Ako stvarno dođe do oružanog sukoba u istočnom Mediteranu, Turska će biti prepuštena samoj sebi jer će Grčka i Kipar moći da računaju na bezrezervnu podršku Francuske, Izraela, Egipta i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Autor: Volker Pabst

Prevod: Mirko Vuletić

Pročitajte JOŠ:

Stravične brojke: U svijetu umrlo preko 1,8 miliona ljudi, više od 83 miliona zaraženih