O američkom patriotizmu

Piše: German Sadulaev

Godine 2016. na ekranima se pojavio američki film „Krstarica“, s Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. Film manje-više blizak istorijskoj istini. Priča o tragičnoj sudbini krstarice pomorskih snaga SAD „Indijanopolis“, njegove posade i kapetana, a takođe i o japanskoj podmornici koja je potopila krstaricu.

U leto 1945, pred kraj Drugog svetskog rata, krstarica je dobila čudan kurirski zadatak: dostaviti u aviobazu ostrva Tinian dva sanduka sa tajnim teretom. Posle uspešno obavljene misije brod se uputio u zonu borbenih dejstava, prema ostrvima Guam i Lejte. Zbog nečega – bez pratnje razarača.

Ogromna krstarica, sa palubom veličine dva fudbalska terena, bila je prekrasno naoružana i spremna da odbije napad s mora i s neba. Međutim, od podmornica je „Indijanopolis“ bio nezaštićen. Zbog toga, saglasno ustavu, ili šta je već tamo kod Amerikanaca umesto ustava, velike brodove su pratili brzi eskadroni minonosaca, osposobljenih za borbu sa podmornicama. Ali ovoj krstarici pratnju nisu dali, do danas nije jasno zbog čega.

Noću, 29. jula, „Indijanopolis“ je uočila japanska podmornica koja se nalazila na borbenom dežurstvu. Na njoj su bile podvodne „kamikaze“, ali prošlo je i bez njih: napali su običnim torpedima. Dva direktna pogotka. Kroz nekoliko minuta krstarica je uništena i pošla na dno. Na brodu je bilo 1196 članova posade. Oko trista je odmah poginulo. Skoro 900 su još bili živi. I tada je počeo pravi pakao.

Američke obalske službe ignorisale su SOS signale i nisu poslale nikakav spasilački brod. Opet nije jasno zbog čega. Tri dana i tri noći preživeli su se praćakali u slanoj okeanskoj vodi, pod jarkim tropskim suncem, umirali od rana, od žeđi, halucinirali, silazili s uma. Jata ajkula su kružila oko njih, kidali ljude na komade, žive ih jeli. Tako je poginulo 575 mornara. Većinu su verovatno pojele ajkule. Devedeset mrtvih tela pronađeno je nedojedeno: zasićene ajkule odgrizle bi polovinu, a druga polovina trupa plutala je u vodi, dovodeći do užasa još žive Amerikance.

Niko nije konstatovao nestanak krstarice. „Indijanopolis“ niko nije tražio. Čamce za spasavanje i leševe primetili su potpuno slučajno, 2. avgusta, piloti aviona koji je obavljao sasvim drugi zadatak. I tek tada je počela akcija spasavanja. Kapetan krstarice Čarls Makvej je preživeo. I stao pred sud za ono u čemu nije bilo njegove krivice. Zatim je bio opravdan, vraćen mu je čin, doslužio do kontraadmirala, ali je 1968. život okončao samoubistvom, sanjajući polupojedene mornare u toploj okeanskoj vodi. Iste godine je mirno umro kapetan japanske podmornice Moticura Hasimoto.

U sanducima koje je „Indijanopolis“ dostavio u aviobazu nalazilo se punjenje za atomske bombe koje će biti bačene na Hirošimu i Nagasaki 6. i 9. avgusta 1945. I koje će ubiti oko 200.000 mirnih žitelja, a bezbroj njih unakaziti i zaraziti radijacijom. Tim zločinom biće otvorena nova era u istoriji čovečanstva – era straha pred dolazećim nuklearnim ratom. Za đavolski teret niko na brodu nije znao. Samo kapetan, mada je i on tek naslućivao.

Poznata protestantska maksima glasi: čak i ako đavo treba da dođe na ovaj svet, teško onome kroz koga on dolazi. Čini se da mornari nisu bili krivi. Ni kapetan nije bio kriv. Svi oni su samo ispunjavali svoju obavezu. I ništa nisu znali o užasnoj radijaciji, o opasnosti od nuklearnog bombardovanja, o drevnom zlu kome su oni pomogli da dođe na svet. Nisu bili krivi. Ali su bili saučesnici.

Svi mi razumemo da je kažnjavati bez krivice – nepravedno. Da civilizovani ljudi ne treba da primenjuju princip kolektivne odgovornosti. Ali „Indijanopolis“ nisu kaznili ljudi! Nešto drugo ih je kaznilo. I tome drugom, naše predstave o krivici kao psihološkom faktoru i subjektivnom odnosu prema počinjenom delu – uopšte nisu interesantne. I mi sami iznenada počinjemo da osećamo: ono što se dogodilo, iako nije bilo pravedno, u nekom veoma strašnom smislu bilo je zakonomerno i neizbežno. Da osim ljudskih zakona postoje i neki drugi, koji se ne mogu izmeniti ili ukinuti glasanjem u parlamentu.

Ti su zakoni toliko drevni koliko i zlo koje oni obuzdavaju. Mornari „Indijanopolisa“ nisu bili prosto ubijeni; oni su na tri dana dospeli u pakao, zato što su bili saučesnici u tome da se pakao probio na površinu zemlje i odigrao svoj užasni ples na ruinama dva grada pobeđenog Japana. Da li su oni nešto o tome znali, ili nisu znali, kako su se oni prema tome odnosili – nije važno.

Dešavaju se u životu tako jezive stvari. I mi ih nikako ne možemo shvatiti ili objasniti. Ali nekakvo objašnjenje nam ipak pada napamet. Zajedno s frazom „right or wrong, my country“. To je deviza anglosaksonskog patriotizma: bila moja zemlja u pravu ili ne, to je moja zemlja – dakle: ona je uvek u pravu. Zvuči vrlo lepo i podiže duh. Međutim, naličje te fraze i jeste prokletstvo krstarice „Indijanopolis“. Štaviše: čitava zemlja koja sledi takvu devizu može biti prokleta. I svako ko u njoj živi.

Lično ja nisam bombardovao ni Japan, ni Beograd, nisam demokratizovao ni Irak, ni Libiju. Nisam napalmom spaljivao Vijetnam. Nisam rušio ekonomiku čitavih svetskih regiona. To je radila moja (da, u smislu – njihova) zemlja. A ja sam samo bio njen patriota. Right or wrong, my country. I kada mene uzimaju kao taoca ili ubijaju u ambasadi – to je čudovišna nepravda. Jer ja nisam kriv. Nisam krivac. Samo saučesnik.

Surova pravda je u tome što smo mi odgovorni za sve ostale. Mi odgovaramo čak i za ono što su radili naši preci. A naša deca će odgovarati za nas. To je strašno, ako o tome pažljivo razmislite. To je veoma strašno. Uopšte nije pravedno. Ali je neizbežno.

Zbog toga je smešno kad savremeni ruski superpatrioti kopiraju anglosaksonski patriotizam, misleći da je za utemeljenje ruskog patriotizma dovoljno uz pomoć Gugla prevesti anglosaksonske maksime. Na potrebnim mestima zameniti „Ameriku“ „Rusijom“ – i gotovo. Kao što su to učinili naši susedi Ukrajinci: uz pomoć primitivnog prevoda „Deutschland über allles“ postalo je „Ukraїna ponad use“.

U XIX veku mi smo imali znamenite prostosrdačne patriote-slavjanofile. Oni su čitavo svoje slavjanofilstvo pozajmili od… nemačkog romantizma. Marljivi epigoni su preveli postulate na ruski jezik, zamenili imena i likove, i rešili: evo ga, iskonsko-praiskonsko rusko. Manje od svih su slavjanofile razumeli obični ruski ljudi, koji nisu znali prvoistočnike, koji nisu čitali nemačke romantičare u originalu. A takozvani zapadnjaci, poput Hercena, imali su poglede, iako evropske po formi, po sadržini apsolutno ruske. Nije sve onako kao što izgleda.

Rusija ima sopstvenu misao, samostalnu tradiciju, beskonačno daleku od anglosaksonskog cinizma „realne politike“. Naš patriotizam uopšte nije sličan onome: „right or wrong, my country“. Njegovi koreni nisu kod Kiplinga i Čerčila, nego kod Puškina, Tolstoja, Platonova i Šolohova, ne kod konkvistadora i kolonizatora, nego kod podvižnika, svetovnih i duhovnih. Mi smo i jaki zato što ne tražimo snagu, nego istinu. Nije istina u sili, nego sila u istini. Eto kakva treba da bude naša maksima.

(VZGLЯD, preveo Želidrag Nikčević)