O autošovinistima i ostalim nakupcima sopstvene bede

Piše: Mihailo Medenica

Prezirem autošoviniste!

Zapravo, prezirem i tu bezveznu frazu, zvuči kao kakva titula a ljudima koji jednostavno vole da mrze nikako titulirao ne bih, vala!

Čitam nekakve uratke tih „građana sveta“ kojima je čitava planeta dom a beskućnici i autostoperi u sopstvenim životima i nikako, baš nikako da shvatim šta ih to goni da neljudskom silinom mrze sve što jesu?!

Ni po jada što su „građani sveta“, lepo je to, no je tužno što život u Srbiji, i uopšte biti Srbinom, smatraju doživotnom kaznom bez prava na pomilovanje, a od Gospoda su pomilovani upravo time što su deca ove šake raja, što Srbija jeste!

Čitam, uspinju su da dokažu kako su žrtve krvi, mesa, kostiju…kako se raspadaju pateći što nisu bilo šta drugo do Srbi.

Biju se u nejaka pleća da okajaju grehe semena i roda, da iskijaju nekakvu kolektivnu krivicu, da razrežu koliko još to kolena valja suočavati se sa prošlošću, neizostavno podvezujući ko omču oko vrata Srblju nepostjeći „genocid“ u Srebrenici, silna zla na presvetom Kosovu i Metohiji i sve resto pasjaluke koje im padnu na pamet a zgodni su za poneti na savesti koji bi da nam učine poljskim klozetom na drumskom odmorištu…

Rekoh, prezirem ih, al tačnije- žao mi ih je, jer mora biti da je nesnosna muka živeti samo da bi pstojao u mržnji, i to bofl mržnji, jeftinoj kopiji mržnje kojom se preporučuju belosvetskoj fukari za šaku soli i zobi, ubeđeni da je lepše tamo biti magarac negli ovde konj!

Slušajući ih (a sa najpodlijom namerom im se daje prostora u medijima) i čitajući ih, mislim da za tri života ne mogu voleti Srbiju više nego što je oni za tu mizeriju od življenja- preziru!

Zaista!

To leže i budi se s grimasom, ljuto i besno na sve, očajno i bezvoljno, teskobno u koži skrojenoj dva broja manje očigledno..?

Kako li je živeti iznova i iznova se suočavati s prošlošću koja ti se svodi na to da se suočiš s budalom u ogledalu i da sebe potkažeš sebi?

Da svakoga dana nadvisiš sebe u stidu prema opanku čijim tragom danas gaziš u nekim preplaćenim kaljačama od sedam milja u mestu..?

Da se gnušaš pradede jer je mirisao na beli luk ne shvatajući kako odurno zaudaraš na skupi parfem kojim pokušavaš da satreš onaj blagosloveni oblak iz „bubnjare“ u ćošku sobe praotačke nabijače?

Ako ste samonikli čemu vam je SRbija toliko kriva, a ako ste roda srpskog kojoj ste to nečasti poklonili časne duše za „časno“ dupe?!

Deca ste jednog od najstadalnijih i najmučenijih naroda, ali vam s čukunđedovog groba mačka na tuđem krovu deluje u većoj nevolji negoli krov doma što vam gori!

Svoju istinu prećutkujete da bi sčuvali urlik za tuđu laž!

Tuđu laž žete s radošću ostaviti u zavet potomstvu da se doveka davi u glibu proklinjući svoju livadu.

Da nadničare na tuđemu slaveći što u korovu stenju mrske dedovske njive i livade.

Radije ćete na svoju slavu ići u kolede fukari negoli biti gostoprimnik pod ikonom i kandilom!

Nije, budale, ljubav prema Srbiji isto što i ljubav prema vlasti, ovoj, onoj, kojoj god, već ljubav deteta prema majci.

Kao i vas prezirem vlast, pogan je to velika, svaka, ali neću zbog njih prezreti ovu šaku raja, jer nije mi od njih već od

Gospoda i otaca data!

Bolji, mnogo bolji od vas i mene su ginuli za Srbiju, bez premišljanja i svakako ne zaludu!

Srbi i nesrbi, voleći je tako blagu, pitomu i divnu kakva jeste!

Voleći je da bi baš takva i za vas ostala, i nije njihova krv fleka na vašim bednim sakoima, već naši Jordani…

Žao mi vas je, rekoh, jer narod stradalnika vaskrsava slaveći svoje mučeništvo, a ne mučeći svoja vaskrsenja ubijanjem čoveka su sebi iznova i iznova.

Mrzite jer je tako lako mrzeti, ne treba tu ni srca ni duše za koje trvrdite da ih imate na pretek.

Ne, na pretek jedino imate dane što ih besno otimate od života ko čopor divljih zveri, ne shvatajući da meso što kidate jeste sa vaših kostiju…

NIčeg lepšeg i dičnijeg nego biti Srbinom, ali šta vi o tome znate?

Nije vaše suočavanje s prošlošću ništa drugo do suočavanje s budalama u ogledalu koje volite da prezirete!

Ne prezirete vi Srbiju već sebe plašeći se ljubavi jer ljubav je čovek, a čovek je i na krstu i pod njim – živa molitva, a ne preklinjanje siraka tužnog za još dan života u besmislu!

Lakše je mrzeti, dabome, mržnja je lako proda, unovči, no šta kad s livadom odu i stope kojih se gnušate, a drugih nema?

Kada se svakim korakom sapletete o sebe palog…

Izvor: dvaujedan