O Hromom Vuku i smrtici

Piše: Nebojša Jevrić

Uleteli su u muslimansku zasedu. Bio je 13.05.1992. kad su ih opkolili.

Pogodio ga je dum dum metak u nogu.

Dvojicu su zarobili i odveli u silos u Tarčinu. Njega su ostavili da umire polako.

Dragan Tomaš je umirao dugo.

Dragan Tomaš je video velikog vuka koji mu se približavao. Bio je to prastari hromi vuk kojem su odavno počeli da ispadaju zubi.

Onaj iz mitova starih Slovena. Mogao je samo da lapće krv koja mu je iz noge isticala.

Trpeo je strašne bolove.Bolela ga je kost raznesena metkom.

Nadao se da će mu vuk prekratiti muke. Ali nije.

Dva puta je tog proleća 1992 . godine vozio žene i decu za Bački Brestovac.

Mogao je da ostane ali nije ostao.

Dizao je narod na bunu.Gde da ostane na bezbednom?

Metak je polomio kost u gornjem delu leve noge, iznad kolena.

Iz noge raznete metakom isticala mu je krv i život.

Između života i smrti on je izabrao smrt.

Nije morao da se vrati u Tarčin. Mogao je da ostane u Bačkom Brestovcu.

„Ne mogu, ja sam delio oružje ljudima. Šta će oni misliti o meni.“

I vratio se. On je bio predsednik podružnice SDS za Tarčin i delio oružje Srbima. Dok je umirao, dok je čekao da iskrvari, Dragan ni slutiti nije mogao šta će se dešavati sa onima što su ih zarobili.

Samo mu se odjednom prispavalo. I noga je prestala da ga boli. Poslednje što je video bio je Hromi Vuk, bog starih Slovena.

Smrtica, kako je Darinka Jevrić, velika srpska pesnikinja sa Kosova tepala smrti, došla je tiho. A Dragan Tomaš u knjigu Marka Miljanova.

Đorđe Šuvajlo je bio rob u zlogasnom muslimanskom logoru u Tarčinu.

Tu je proveo hiljadu i četiristotine dana.Posle potpisivanja dejtonskog sporazuma oslobodili su ih i svima dali vize i karte za Australiju.Da ne bi mogili da svedoče. Šuvajlo je napisao najpotresniju knjigu logorašku na srpskom jeziku. Kad je došao vladika Amfilohije u Australiju dao mu je rukopis.Vladika je knjizi dao ime „Srpski Aušvic“ i objavio u „Svetigori“. Nije mi danima bilo dobro kad sam je čitao. Nažalost, o toj knjizi nikad niko reda nije napisao, iako bi trebala da uđe u obaveznu lektiru za srpske dečake.

U pet ujutru iza sna često zovem Australiju i Đorđa.Vremenska razlika je deset sati tako da je to kod njih pristojno vreme.

Juče, u osvit dana dok šetam pored Save, zovem Đorđa.

„Često sam u logoru zavidio Draganu!“

Odavno se niko ne seća Dragana Tomaša.Kao ni mnogih drugih.

Nikad ne prođem pored crkve „Sokolice“ na Romaniji a da ne svratim. Nema u pravoslavlju takve crkve. Umesto fresaka na mermernim pločama su imena izginulih Srba. Tu brat i ja dovodimo trojicu njegovih sinova da sveće zapale. Nikad televizijska kamera nije u nju ušla. Podignuta je zahvaljući gradonačelniku Sokoca, Cicku Bjelici. U nju političari ne dolaze.

Znam mnoga sela iz kojih su prvi utekli oni što su najviše srbovali.

Iz Tenje je prvi uteko predsednik SDS-a.

Tromblonom smo mu obili vrata kuće.

Uselili Milana Ciganina sa familijom.

„Ova moja cigančad se po ceo dan kupaju.Bojim se da mi ne izbele!“ kukao je Milan Ciganin, mitraljezac u srpskoj vojsci.