O.I.: Parada demona pobeda krsta

Piše: Mišo Vujović

 

Olimpijada je počela paradom podzemnih ili demonskih sila, provokacijama i blasfemijom.

Tokom ceremonije otvaranja, javnost je uznemirilo valjanje po stolu trans rodne osobe u ženskoj odeći sa brado što je većina prepoznala kao izrugivanje Tajne večere Hristove. Ovaj ezibicionizam praćen skaradnim porukama, izazvao je revolt hrišćana širom sveta. Konflikt i nemir visili su u vazduhu. Ovakav skandal uz zabranu dolaska ruskim olimpijcima ozbiljno je doveo legitimitet igara, što će se produbiti zbog favorizovanja američkih timova i pojedinaca tokom njenog celokupnog trajanja. Konkretno naša košarkaška reprezentacija je pokradena protiv selekcije SAD u polufinalu.

U takvom ambijentu pojavljuje se Novak Đoković, sa krstom oko vrata i nakon svake pobede on celiva ta stradalničko i spasilačko znamenje.

Smiran i odlučan priziva Boga da mu molitveno zablagodari moleći da mir podari svima pa i neprijateljima. Snagom vere, uspeo je da umiri razbludni svet i unese svetlost među prisutne.

Na kraju teniskog turnira njemu u čast intonirana je himna Bože pravde. Nole se ponovo prekrstio prizivajući blagoslov za sve prisutne, javno se zahvaljujući Bogu, porodici i Otadžbini. Neko je komentarisao šta mu je država dala?

Država nija vladajuća nomenklatura ili državni aparat: Otadžbina smo mi svi, naši preci, naši grobovi, naši hramovi, cvetna polja, reke, jezera i nadasve vekovi koji nas čine narodom. Otadžbina nije samo omeđana teritorija već istorija, pamćenje… Otadžbina je Beli Anđeo i Studeničko raspeće i Dečani žicom okovani, sve Kosmetske svetinje i Hilandar srce van svoga tela… Otadžbina je Novak, Bogdan Bogdanović. Aleksa Abramović, Nikola Jokić…, svi oni su utkali deo sebe u neprolazni mozaik večnosti.

Otadžbina su svi marljivi pregaoci na raznim poljima od agrara, fabričkih hala, bolnica do sportskih borilišta.

Zna to Novak dobro, svestan da damari Otadžbine uvek kucaju za njega.

Nikada jedno zlato nije suzama radosti osveštano kao ovo njegovo.

Sa krstovima u srcu, za Novakom do trona su pristigli i desetak divova, energični i moćni kao orlovi. Aleksa, Bogdan, Nikola..

Ko stari Solunci kako je neko analizirao lik Alekse Avramovića. Izabranici Karija Pešića u polufinalu su izgubili, pokradeni od sudija.

Ali su košarkaškoj velesili pokazali zube. Demostrirali su kako se srcem igra.

Te noći, i pored krađe, ovi divovi su uspeli da osveštaju salu i zakrste mesto događaja, donoseći božji blagoslov. Atmosfera je promenjena, prelazeći iz mraka u svetlost.

U borbi za treće mesto košarkaškog turnira, Nemački selektor je odao priznanju srpskim košarkašima izjavom da je srpska košarkaška ekipa najbolja na Olimpijadi, priznajući uspeh rivalu koji je pobedio. Ova izjava odzvanjala je kao priznanje istine i pravde.

Na kraju, Olimpijada je završena ne samo sportskim uspesima, već i duhovnim pobedama. Bazen za delfine postao je simbol te transformacije – od podzemnih sila koje su dominirale na početku do blagoslova nebeskih sila na kraju. Olimpijada, koja je počela u senci skaradnog scenskog nastupa, završila je pod svetlošću i milošću božanske snage pobedom srpskih delfina nad hrvatskim barakudama. Još jedno krstonosno zlato kao ono Novakovo.