О искушењима праведног Одисеја

Пише: Лела Марковић

Илијада и Одисеја, два епска спева највећег античког песника Хомера, настала у VII или VIII веку п.н.е, представљају најстарија књижевна дела грчке и европске књижевности. Добро познати ток радње оба дела многима је обогатио познавање грчке митологије и хеленске књижевности, навео на промишљања о избору између живота и смрти, о јунаштву, одбрани вредности, људским особинама, о стрпљењу и истрајности.

У Илијади, епског Одисеја одликује домишљатост и јунаштво. Свест да се многе битке не добијају мачем већ мудрошћу. Одисеј је предвидив у части а непредвидив у домишљатости. И управо када би се рекло да је испунио све своје задатке, не лези враже – пред њим се отварају нова и тежа искушења. Читајући о Одисејевим врлинама и моралности неизбежна је, на тренутак, асоцијација са Праведним Јовом. Оним који се Господа никада није одрекао и на кога Господ ипак допушта сатанино искушење не би ли му доказао да греши у погледу велике љубави Јова према Господу. „Ево ти га у руке, само му душу не дирај.“ – рече Господ сатани. Остатак ове дивне и веома душекорисне приче знамо. Одисеј пак, верује у грчке богове, правог Господа не познаје. Асоцијација на Одисеја је утолико што је Одисеј такође домаћин, човек од части и угледа, онај који би живот дао за част и дату реч. И који у томе никада не би поклекао. Међутим, већ искушаван у оружаној борби са спољним непријатељима зарад очувања части и угледа свога народа, у наставку своје борбе битку ће водити са унутрашњим непријатељима колико год они пристизали „извана“.
Уколико размислимо о скривеним искушењима са којима се Одисеј током своје одисеје суочио на широким пространствима своје душе, запазићемо хришћанску симболику и значења. У Илијади се водила спољна борба: за славу, част, телесну снагу а у Одисеји унутрашња борба: за духовну снагу. У Илијади је Одисеј једна од централних личности грчке војске а у Одисеји само пешак спрам легиона искушења које среће током десетогодишње борбе за повратак у дом Оца. У Илијади се бори јунаштвом и домишљатошћу а у Одисеји трпљењем и истрајношћу. У Илијади борба траје годинама, па све и да се једна битка изгуби, рат није изгубљен. У Одисеји је свака битка битна и пресудна, један потпуно изгубљени испит могао би да значи изгубљену борбу без повратка. Искушење има хиљаду лица, али свако од њих куца на врата наших слабости наизглед тихо али упорно. Али кренимо редом.
Сусрет неустрашивог Одисеја са киклопом Полифемом, сусрет је са сином бога Посејдона. Сусрету претходи смрт његових другова које је киклоп прождрао. Оних другова који су помислили да су велики и да имају снаге и вештина да се изборе са киклопом (са егом, сујетом). Једно око на глави киклопа јесте у ствари, једно једино, непроменљиво гледиште које има сујета, а које сви други треба да прихвате. Оно које гледа само споља а нема друго које гледа ка унутра (самокритично). И од таквог «гледања» духовно пострадаше многи. Посебно они који мисле да су неко (о себи имају високо мишљење). Одисеј креће у обрачун са киклопом (одн. са гордошћу, сујетом, оном која је снагом и присутношћу велика, мудро се киклопу представивши именом Нико.

„Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас“ (1. Петрова 5, 6-7). Одисеј, понизивши се, прилази ближе решењу проблема и ужареним коцем избија киклопу једино око које има. Погађа му слабу тачку ега – гордост и сујету. Уништени једнострани вид урушиће снагу коју има его. Овога пута сујета остаје без вида, одн. без могућности сопствено-искључивог погледа на све.
На острву Еје, код чаробнице Кирке, искушења трају годину дана, сходно следећем, још подмуклијем искушењу које упорно тражи још порозније и слабије тачке одбране. Одисејеви другови, слабији од њега, падају под њеним искушењем и бивају претворени у свиње. „И изишавши духови нечисти уђоше у свиње“ (Свето Јеванђеље по Марку, глава 5, стих 13). Одисеј добро зна (искуством и савешћу) да ако дозволи да и зрно погрешне помисли падне на тло његове савести, проклијало би у грех. Стога пажљиво размишља и закључује, опире се и одолева искушењу. Помаже му Хермес (заштитник путника) тако што му даје да поједе траву (асоцијација на уздржаност од мрсне хране) која га одржава у чистом стању и спашава да га Кирка не претвори у свињу. На крају Одисеј чак и спашава пријатеље натеравши Кирку да им врати људски облик што би, слободом промишљања, можда могло да се тумачи да чист и исправан може помоћи порочном да се очисти порока.

На острву Огигија, на коме је живела лепа божанска нимфа Калипсо (она која скрива), Одисеј је пак провео пуних седам година, уживајући њену љубав и гостопримство. Калипса која му нуди бесмртну младост и држи га (скрива) у пећини свог оловног загрљаја (у мрачном предворују ада). Калипса га привлачи ноћу, али дању Одисеј плаче и тужи за својим домом и породицом. Одисеј пада и устаје пуних 7 година. Спашава га што није потпуно поклекао и што још увек стреми истинском дому. Када се напунила 7. година (број – симбол савршенства), стекли су се услови за решење проблема (одн. преваге носталгије за домом Оца свога над страстима). Одисејево памћење и сећање на дом, (дома) највећи је бедем одбране његове душе.
У једном тренутку ће се Одисеј чак наћи и у подземном свету Хада (пакла) где разговара са Тиресијом, са својом мајком и са многим грчким јунацима – Ахилом, Хераклом и другима. Дотаћи дно (одн. дотаћи дно пакла) честа је метафора најтежег искушења душе, у којем су и други, у борби са спољним непријатељем, јунаци (као и Ахил, Херакло) и можда неки нама веома блиски људи (родитељи).
За време Одисејевог одсуства са Итаке, дрски просци његове жене Пенелопе бахато су трошили његову имовину. Дакле, док је наша душа обузета далеким путевима и увек новим страстима, дом наше душе је остављен без заштите. Свако ко је дом свој оставио без заштите и отишао далеко, постаје целоживотни изгнаник и луталица, са вечно тињајућом носталгијом која не дâ мира души и сања о повратку. Након бројних бродолома своје душе и ми који добијамо другу шансу, као и Одисеј, нашавши се поново у дому своје душе, стеченим смирењем смо у ситуацији да сагледамо насталу штету и стање своје душе. Одисеј се враћа свом дому у Итаку преобучен у просјака како не би био препознат. У одећи онога који он више није, али са потребом да се тренутно, од истих таквих, сакрије. Тада се на двору појављује још један просјак, одмах се свађа и туче са Одисејем. На крају Одисеј побеђује просјака, бољерећи: Одисеј побеђује просјака у себи, одн. последњи остатак своје недовршености (која најчешће чека да јој други помогну да се доврши, уместо да одважно сама предузме рад на себи). Одисејева последња битка настаје када у руке добије свој лук и стрелу (своје оружје) и у том тренутку се без милости обрачунава са дрским просцима своје жене и неверним слугама, одн. са пропадљивим човеком. Својим луком и стрелом, одн. својим оружјем, јер Господ тражи смелост и одлучност у делима. Као што не треба да будемо колебљиви када се обрачунавамо са утварама своје душе – отимачима правих вредности и лажним слугом – лицемерјем.
Током десетогодишњег лутања, Одисеју помажу мудрост (Атина) и стрпљивост, да као победник изађе из тешких искушења која понекад узму добар део живота. Мудрост и стрпљење дају простор да се искушење добро сагледа, да се промисли и донесе права одлука. И када је падао под искушење, Одисеј се из њега опет стрпљивошћу избављао, као из дубоког амбиса, пазећи на следећи корак. Иако овај пад (у искушењу са нимфом Калипсо) разликује праведника Одисеја од истинског праведника – Праведног Јова, Одисејева прича може бити корисна и ако се његова борба са искушењима открије духовним очима и сагледа духовним видом.
Ако разумемо да ће духовне поуке бити потребне онолико колико ће и искушења трајати (до Другог Христовог доласка), тешко је не закључити да је Хомер био испуњен Духом Светим када је стварао овај еп.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: