О Маловићу, Андрићу и ономе чије се име не спомиње

Никола Маловић (Котор, 1970), аутор 18 књига, добитник је 10 књижевних награда, укључујући и награду „Бранко Ћопић“ коју додјељује Српска академија наука и уметности. Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 12 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 7 издања, два превода), Маловић је за београдску Књигу комерц објавио „Боку Которску и Србију“, „Галеба који се смеје“ (на српском, кинеском и енглеском језику) и „Ја, Медитеранца“, кад и „Догодине на мору“ за Катену мунди – наслове који нам из до сада непознатог угла дочаравају боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана. Оснивач је Књижаре Со (2004) и обновитељ херцегновског класичног књижарства (од 1898).

У разговору с нашим награђиваним обалним писцем овога пута ставили смо фокус на актуелни тренутак и најновије дјело, необичне форме и интригантног наслова…

-Никола Маловић је писац, књижар и издавач. У којој се улози најбоље осјећате?

Занимљиво је то питање јер се односи на три моја истовремена пословна идентитета. Бог ми је дао да се као писац, књижар и издавач осјећам добро током већег дијела сваког дана у години. Кад као писац изађем из креативне самоће, постајем веома социјалан као књижар, преображавам се у духовног травара код кога долазе људи оба пола и свих узраста жељни мелема за душу или укоричене разбибриге. Издавач у мени веома је вриједан током зиме када је на Приморју само досадним људима досадно, те ради на насловима који махом љети имају промоцију у Књижари Со.

-Колико је била тешка улога повратка српске књижевности на море?

Ви то питате као да сам ја, вративши се прво са студија књижевности из Београда, потом и са награђиваним дјелима, вратио српску књижевност на море, што није тачно, јер српска књижевност све вријеме, од Светог Саве, стоји овдје укотвљена, није мрдала. Но да савремена српска књижевност стоји укотвљена, то јесте новост.

-Ваша нова књига „Андрић и ђаво“, која се за сада као својеврсни уникатни писани сувенир може купити искључиво у Књижари Со, осветљава нашег нобеловца из необичног угла. Мислите ли да је свако стваралаштво које није од Бога, дјело нечастивог?

Не. Само сам хтио да жанровски атипичном фото-новелом у драмској форми подвучем оно што знају сви творци праве илити лијепе књижевности, да је писање шејтански посао, како је лијепо то дефинисао Селимовић. Необична група која се на 50-годишњицу од додјеле Нобелове награде нашем великану састала у херцегновској башти Андрићеве куће, има за циљ да установи колико је славни писац, судимо ли по тексту, добро познавао нечастиваго.

-Чије име пишете латиницом у наслову, унутар ћириличног контекста?

Да. Порадовало би ме аргументовано тумачење да је друкчије требало.

-Уредник сте издавачке дјелатности Књижаре Со. Приближите нашим читаоцима ваше издаваштво и сада већ култну едицију „Бокељологија“.

Одлучили смо да све књиге с логом Књижаре Со буду с морском, поморском и бококоторском тематиком. Никад у историји није постојала обална књижара са већим избором плаво-бијелих наслова. Вјерујем да је то један од разлога нашег опстанка.

Драган Дробњак

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: