O mirenju četnika i partizana

Piše: Nemanja Dević

Nedavno preminuli Milovan Vitezović u jednom eseju iz 1990-ih napisao je da bi kao nacionalni praznik u Srbiji trebalo što pre ustanoviti Dan pomirenja. Kao pogodan datum predložio je 26. februar, praznik posvećen Svetom Simeonu Mirotočivom – i to ne samo zato što je to dan kada se slavi uspomena na tvorca nemanjićke dinastije, već i zato što je po njegovom prestavljenju, upravo nad njegovim odrom, Sava Nemanjić, moglo bi se reći i za života Sveti Sava, izmirio zavađenu braću Stefana i Vukana, koji su neposredno pre toga vodili duži građanski rat, u koji su se bile uplele i strane sile, svaka za sebe zainteresovana za uticaj u Srbiji/Raškoj.

Ma koliko su analogije sa srednjovekovljem nemoguće, određene podudarnosti mogu se naći i u pojedinim događajima iz savremene istorije. Dan pomirenja trebalo bi da u državi koja razmatra strateške pravce svog delovanja i usmerena je prema budućnosti, sabere sve Nemanjine i Savine duhovne sinove, da izvida i brojne rane koje su nastale na srpskom tkivu u 19. i 20. veku. U tom slučaju trebalo bi institucionalno raditi najpre na shvatanju značenja pokajanja i pomirenja i njihovog značaja i izvan crkvene zajednice.

Tolerancija je već postala deo svakog političkog rečnika, zašto bi pomirenje kao svesno uvažavanje drugačijeg bilo problematično? Ili bi, možda, trebalo tražiti oslonac u primerenijim terminima, koji pozivaju na nacionalno jedinstvo, ili ponajviše obnovu sabornosti.

Logoraška nacija

U osvrtu na Drugi svetski rat, opominjuće su i reči jednog od istinskih otaca nacije Žarka Vidovića: „Nevažna je, našem neprijatelju, naša podela na četnike i partizane. Tako se delimo mi! A za ‘njega’ svi smo mi ‘logoraši’, logoraška nacija! To će nam, svojom odlukom o Srbima (1944. i 1989-1999), pokazati i naši ratni saveznici: da smo za njih narod čiju istoriju obeležava logor (a ne ‘ustanci’ i ‘pobednički ratovi’). Zato o istoriji Srba treba – pored četničkog, ustaničkog, partizanskog ili ratničkog i pobunjeničkog, u svakom slučaju mitomanskog iskustva i suda – treba saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo to iskustvo ugradili u našu veru, dušu i vitalnost zajednice!“

I to je istina: našim neprijateljima (nemojmo se zavaravati da ne postoje!) srpski narod je neprijatelj kao kolektiv, bez obzira kojoj ideološkoj ili političkoj grupaciji da pripada.

Setimo se ustaških pogroma iz 1941. – prve mete su bile „srpski popovi“ zbog svog zvanja i uloge, bez obzira što su ih njihovi srpski parohijani lane tako oštro kritikovali. Ili nemačkih odmazdi iz 1942-43, kada se u odmazdama 100:1 streljaju podjednako partizanske i četničke pristalice („banditi“), bez obzira što su ove vojske u to vreme zakrvljene na terenu.

Kako će reći jedan nemački oficir: ratujemo protiv čitave jedne devijantne kulture. Ili, kada Ali Šukrija analizira opasnost od ustanika i njihovog napada na Kosovsku Mitrovicu, pa kaže da neki od njih nose petokrake, neki kokarde, ali da albanske mase ne prave razliku među njima nego ih sve vide kao istu opasnost – srpsku. Ili kada nekadašnji četnik Blagoje Jovović puca u Antu Pavelića u Buenos Ajresu 1957, a ovaj mu, ranjen, psuje majku „jevrejsko-komunističku“.

Primera je, dakle, pregršt, da dok sami jedni drugima brojimo krvna zrnca i određujemo podobnost, neprijatelji nas ne razlikuju i vide istim očima. A naše podele, u isto vreme služe nekim koji nam možda izgledaju kao saveznici. Kao kada, nakon 27. marta 1941, za Jugoslaviju pred ambisom građanskog rata i genocida u NDH Čerčil kaže da je konačno „našla svoju dušu“…

Gledajući na srpske podele iz ličnog ugla, verovatno pripadam manjini Srba, kojima je neshvatljivo da se mladi rodoljubi, navijači „Crvene zvezde“ i „Partizana“, međusobno ubijaju. Ta manjina ima prijatelje među pristalicama i vlasti i opozicije, a i među prebezima iz jedne u drugu partiju na vlasti; svesna je da ima pretke i među nekadašnjim četnicima i među nekadašnjim partizanima.

Zato su mi te podele veštačke, nametnute i naposletku u funkciji stalnog držanja srpskog društva u tenzijama, bez zajedničke tačke oslonca i najmanjeg zajedničkog činioca (kao što je npr. „Kosova republjik“ za Albance ili „Domovinski rat“ za Hrvate). Ovde govorim samo o ličnom senzibilitetu, koji se s vremenom možda pretvorio u želju za nekom vrstom medijacije među potomcima zaraćenih frakcija.

Možda je prelomni događaj u tom opredeljenju bila slučajna poseta selu Dadince kod Vlasotinca u zimu 2019, kada su mi potomci četnika i potomci partizana vrlo živo ispričali svoja oprečna viđenja rezultata jedne borbe koja se odigrala u osnovnoj školi 1944. Po „četnicima“ su u toj borbi pobedili njini, a po „partizanima“ njihova strana.

Pritom, svedočanstva su toliko živa i ubedljiva, da verujem da, kada bi se našli na sudu, istražni ne bi mogao da se odluči kojoj će strani da pokloni poverenje. Dokumenata, kao za inat, nema. Uzgred, upitao sam Dadinčane koliko ta škola trenutno ima đaka, na šta su mi začuđeno odgovorili: „Škola je zatvorena, nema ovde više đaka.“

I situacija je takva 15-20 godina. Drugim rečima, dok se svađamo da li su u školi u Dadincu pobedili četnici ili partizani, u interpretaciji nam je promakla činjenica da je isto selo opustelo i da je škola prazna! A Dadince bukvalno postaje metafora za celu Srbiju, tragično zarobljenu u 1945. godini.

Zamrznuti građanski rat

Jugoslovenski komunisti nikada nisu stavili tačku na građanski rat, već su ga zarad političkih potreba 1945. samo privremeno zamrznuli, „odmrzavajući“ ga kad god je to bilo potrebno tokom 1960-ih, 1970-ih, pa i 1990-ih godina.

Stara japanska ideja „balade o Hajkama“ ili savremena španska sa „Dolinom palih“, gde pobednici podižu spomenik u slavu pobeđenih, naravno, za njih je bila misaona imenica.

Međutim, kako su partijske stege popuštale, druge jugoslovenske nacije počele su da misle o prevazilaženju tačaka razdvajanja i nekoj vrsti nacionalnog pomirenja. Kod Hrvata je začetnik takve misli (o izmirenju ustaša i komunista!) bio zloglasni Maks Luburić, što je možda i ubrzalo njegovo smaknuće od organa jugoslovenske Udbe 1969.

Međutim, njegove zaključke kasnije će preuzeti bivši komunista i general JNA Franjo Tuđman, i početi da ih promoviše već od 1980-ih, da bi ih u punoj meri sproveo kao predsednik Hrvatske tokom 1990-ih godina.

Još bolji primeri mogu se videti u Sloveniji, gde je ideja o pomirenju zaživela od 1991. i gde je, kao rezultat kontinuiranog bavljenja nadležnih institucija ovim problemom (uz neograničene državne resurse) stvorena zdrava politička klima u kojoj, primera radi, komemoracijama žrtava komunizma prisustvuju i predstavnici antifašističkih i marksističkih organizacija, smatrajući to civilizacijskim činom i pijetetom prema nedužnim žrtvama.

U isto vreme, na Lisičijem potoku u Beogradu, već više puta zaredom, uoči komemoracije žrtvama komunizma, osvanjuju uvredljive i preteće parole, sve uz skrnavljenje spomen-obeležja i pretnje organizatorima skupa. Dakle, može se kad se hoće!

Da ova ideja ne bi bila razrađivana samo u teoriji, sugerišem jedan od pravaca takvog delanja u Srbiji. Istina, svestan da se izvesno radi o utopiji i ideji koja nikada neće zaživeti. Iako na nju škrguću zubima i na nominalno levoj i desnoj strani, važno je da je otvorimo kao temu i o njoj 80 godina posle rata bar porazmislimo.

Počnimo od sledeće ideje: rat je završen i pomirenje je potrebno. Ne zbog prošlosti, koliko zbog budućnosti i sprečavanja novih manipulacija srpskim osećanjima, u kojima će na dugme iz Vašingtona ili Brisela braća ponovo potezati oružje jedni na druge.

Nove generacije, čiji su diplomci rođeni 2000, i koji većinski žive u dobu visoke tehnologije i dominantnog odsustva ideologije, ne znajući na kojoj strani su im se navrdedovi borili, traže od nas brze i jednostavne odgovore na temu ko je 1941-1945. bio na pravoj strani. Odgovaraćemo im emotivno, u skladu sa porodičnim tradicijama, ali je nedavno neko pametno sugerisao: treba da volimo i poštujemo dedu partizana, ali istinu je iz srpske perspektive nosio onaj koji je bio na Ravnoj gori kod Draže. To je prvi nivo otrežnjujućih saznanja.

Državna ravnoteža

Ali u skladu s tim, neophodna nam je i veća pomoć države. Udžbenici istorije uglavnom su u tom pogledu ideološki izbalansirani, ali u javnoj sferi komunistički narativ je i dalje dominantan.Zagriženim braniocima komunističkog nasleđa zbog naglog porasta pročetničkih manifestacija pričinjava se suprotno, ali ispred interpretacije treba postaviti činjenice.

U socijalističkoj Jugoslaviji snimljeno je preko 600 partizanskih igranih filmova, nakon uspostavljanja višestranačja samo jedan sa ravnogorskom tematikom.

Samo u dekadi 1952-1961. boračke organizacije pod kontrolom KPJ/SKJ podigle su 14.402 spomenika komunističkim revolucionarima i „žrtvama fašističkog terora“; ukupan broj možda je i dvostruko veći. Druga strana, pored nekih 6-7 spomenika posvećenih generalu Draži Mihailoviću, nije uspela da do danas izgradi ni jedan odsto od tog broja za svoje pretke. Znate li za ma i jedan istorijski roman sa ravnogorskom tematikom, koji je dostigao tiraž Ćosićevog „Daleko je sunce“?

Stoga, bez obzira koliko je to iritantno pojedinim NVO i liberalnim medijima, uz državnu pomoć trebalo bi realizovati sve lokalne inicijative koje imaju za cilj memorijalizaciju stratišta i grobnih mesta poginulih pripadnika JVuO i žrtava revolucionarnog terora 1944-1945.

Gde je moguće, uz objektivno izveštavanje na televizijskom javnom servisu, izvršiti i ekshumaciju žrtava iz masovnih grobnica (evidentirano je najmanje 211 ovakvih jendeka i jama u skoro svakom gradu u Srbiji) i omogućiti im da počivaju u miru. Posle višedecenijskih nepravdi, to je najvažnija satisfakcija njihovim porodicama.

Uz svest da je nemoguće obeležiti čak ni značajniji deo ovakvih mesta, treba istrajati i na obeležavanju simbolički tri važne tačke: spomenika žrtvama komunističkog terora na Lisičijem potoku u Beogradu, spomenika palima u malo poznatoj „drugoj bici na Zelengori“ 1945, te pronalasku posmrtnih ostataka generala Mihailovića i njegovom memorijalu u prestonici.

Ohrabriti popise žrtava u svim lokalnim sredinama i i stvoriti jedan fond za izdavačku delatnost te vrste, koja bi podigla trajni spomenik svim nevinim žrtvama, koje najčešće nemaju nikakav drugi beleg.

Umesto propagandnih filmova, trebalo bi otvoriti medijski prostor za prezentovanje novih saznanja istorijske nauke, izradu dokumentarnih serijala, poput onog „Jugoslavija u ratu 1941-1945“, koji se čini neprevaziđenim, a koji je snimljen pre ravno trideset godina.

Tu dolazimo i do pitanja vezanog za „struku“, koja ne bi trebalo da bude vezana samo za medicinsku u vremenu pandemije. Potrebni su nam najpre valjani doktorati i studije o identitetski važnim pitanjima, ali odmah zatim i njihova adekvatna medijska prezentacija.

Dakle, istraživačima koji se naučno bave pitanjem Jasenovca 1941. ili žrtava komunizma iz 1945. omogućiti najpre adekvatne uslove istraživanja u arhivima, potom logistički pomoći u štampi i plasmanu knjiga, a onda i medijskom plasiranju rezultata istraživanja koji za društvo mogu da budu otrežnjujući, možda i katarzični.

Paralelno sa svim ovim, naravno, promovisati i realizovati i istraživačke projekte o stradanju srpskog naroda u logorima, pre svega u NDH, i tako istrajati na ideji i zdravim smernicama Žarka Vidovića. Ne istraživati samo Jasenovac kao veliku i osetljivu temu, nego i studije slučaja o stradanju Srba u Sarajevu, Srebrenici, Kladuši, Bugojnu, Ljubuškom, koje će nam pokazati suštinsku genocidnu politiku NDH (ali i drugih nemačko-italijanskih satelita, na tlu Velike Bugarske, Velike Mađarske i Velike Albanije), koja je onamo gde je sprovedena efektivno i u kontinuitetu, vodila i ka uništenju većine srpske populacije.

Pitanje narodnih heroja

Naredni nivo bio bi zauzimanje jasne strategije odabira datuma i ličnosti sa kojim se identifikujemo. Nisu baš svi „narodni heroji“ po kojima se zovu naši trgovi i škole uistinu bili heroji. Nema više govora o 7. julu kao ideološkom prazniku, već treba tragati za drugim integrativnim datumima: 6. jun je dan svesrpskog ustanka u Hercegovini, 12. jul dan svesrpske pobune u Crnoj Gori, 31. avgust predstavlja početak masovnog ustanka i dan oslobođenja prvog grada u Srbiji. Naravno, 21. oktobar (Kragujevac) i 22. april (Jasenovac) predstavljaju dva najmarkantnija datuma vezana za stradanje srpskog naroda od okupatora i ustaša.

Dvadeseti oktobar treba da ostane datum u spomen na partizanski i crvenoarmejski podvig vezan za oslobađanje Beograda. I 9. maj, po ugledu na besmrtni puk u Moskvi, kao datum koji će objediniti sledbenike oba pokreta i zajedničkoj šetnji ulicama prestonice. To ne govori samo o našem odnosu prema 1945, već i o vrednostima koje baštinimo kao društvo 2023.

Nema boljeg vremena za započinjanje ovakvog posla od februara. Ne samo zbog Sretenja i Dana državnosti. Jedan vrlo važan datum mu prethodi: to je 12. februar, dan kada su 1942. nekadašnji četnici i partizani, tada i jedni i drugi nemački sužnji, zajednički izvršili proboj u logoru na Crvenom Krstu kod Niša, pritom zajednički ginući na nemačkim žicama.

Simbolika je višestruka. Socijalistička istoriografija je tu činjenicu zanemarila, jer se nije uklapala u njihov bipolarni svet revolucije i kontrarevolucije, sadašnja ne bi smela da takvo ogrešenje o žrtve ponovi. Na kraju, tu je i 26. februar, datum koji nam je sugerisao Milovan Vitezović i koji smo citirali na početku ovog teksta. Dakle, februar je idealan. Samo još da rešimo – u kojoj godini.

Izvor: RT Balkan