O neznanim sudovima Božijim

Neki monah iz Skitske pustinje, idući u Aleksandriju da proda svoje rukodelje – jer je izrađivao korpice – vide neku sahranu. Bio je umro igemon (upravitelj, gubernator) dotičnog grada, veliki paganin, koji je pobio hiljade hrišćana, jer to beše u vreme velikih progona. Beše lep dan, i čitava varoš iđaše za njim, sprovodeći ga do groba. Kada je stigao nađe nekog velikog pustinjaka, koji življaše u pustinji 60 godina i življaše samo od korenja i s onim što nalazaše u pustinji, ali nađe ga pojedenog od hijene. Onda je monah pomislio: sa koliko je počasti išao ka grobu igemon, koji je pobio hiljade hrišćana, a ovoga, koji je služio Bogu 60 godina i živeo samo o postu i molitvi, pojela je hijena! Kakve to sudove ima Bog? Čini mi se da Bog, budući predobar, dopušta i nepravedne stvari. Moliću se Bogu da mi pokaže kakvi su Njegovi sudovi, jer i pojedini ljudi rasuđuju protiv Božijeg promisla, Božijeg brigovođenja. Jedan je zao, grešnik je, a ide mu dobro. Drugi je dobar, ali su deca zla, žena je bolesna, a on uteknuvši od jedne nailazi na drugu nevolju. Jedan je zao a živi dugo, a drugi je dobar i umire rano. Gle, neki hrišćanin je dobar, moli se Bogu, posti, i samo na gnusobe nailazi, a drugi je zao, psuje, pije, i toga Bog ne kažnjava. I tako, monah je uočio mnogo takvih stvari, kao što se kaže kod proroka Jeremije: Gospode, šta je, jer put zlih napreduje, a put pravih uvek je u nevolji. I od toga dana počeo je da se moli: „Gospode, pokaži mi sudove Svoje, da ne bih sudio!“ I počeo je onaj monah da se moli Bogu da mu pokaže sudove Njegove: kako to da jedan, siromah, koji je svet i prav, bude bolestan, strada, nailazi na nevolje, a drugi, grešan, radi po svojoj glavi, a zdrav je i bogat, ima uspeha, postaje velik u službi, u časti, i u svemu mu ide dobro. I molio se monah dugo Bogu da mu pokaže zbog čega bivaju ove nepravde, da dobri često pate, a zlima ide dobro. „Neka mi pokaže Bog sudove Svoje, jer je i mene često sablažnjavala ova stvar, jer sam video mnoge nepravde, koje, kako mi se čini – da je Bog dopustio“. A Preblagi Bog, pošto čovek ne zna sudove Njegove, predočio mu je na ovakav način sudove Svoje, iako je mogao da ga satre zbog ovog ispitivanja, da sazna tajne Božije, koje ne znaju ni anđeli. Ali pošto ga ljubljaše zbog svetog života, hteo je da ga umudri, jer sudove Božije niko ne može znati. Jednom je pošao pustinjak sam u Aleksandriju da proda svoje korpice, jer beše tri dana hoda. Ali čim je pošao od svoje pećine, na nekoj lepoj poljani izašao mu je u susret drugi monah, mlad, veoma lep. – Blagoslovi, oče! – Gospod neka te blagoslovi, sine! – Kamo ideš, oče? – Idem do trga, da prodam svoje rukodelje. Oni prodavahu korpice i kupovahu hleba, pravljahu dvopek i hranili su se zelenišem koji su nalazili po pustinji. – Oče, ja isto u Aleksandriju idem. – Slava Bogu da imam saputnika! Pošto je preuzeo teret starca, mladi monah mu je rekao: – Oče, gledaj šta je. Znaš šta treba da čine monasi kada idu na put. Da se mole sve vreme i da razgovaraju s Bogom. To je dužnost monaha i hrišćanina, kad idu putem: da se mole. – Tako, oče, do Aleksandrije ćemo se moliti! – Da ne progovorimo ni reč! – rekao mu je onaj mladi. Idući zajedno tri dana ovim putem, videćeš na meni neke strašne stvari. Da ne govoriš, da mi ne sudiš i da ne pogaziš zakletvu! – Da, sine! Ako mi Bog pomogne, neću više govoriti! I pošli su obojica. Mladi monah nošaše korpice, i iđahu ćuteći. Oko podneva, kada je sunce žeglo veoma jako, naišli su na neko selo, i izašla su pred njih dva mlada čoveka: – Oci, od sada ne možete više putovati, jer sunce žeže veoma jako. Hajdete kod nas! Ta dva mladića su ih primila sa velikom čašću, jer na Istoku tokom dana ne možeš putovati, nego samo jutrom i večerom. I tamo je takva tradicija: kako te primi u kuću, da ti opere noge. Spasitelj je rekao Simonu fariseju: Uđoh ti u kuću tvoju; ni vode mi na noge nisi dao! (up. sa Lk. 7,44). Jer je tamo pesak veoma vreo, i kad si stigao čoveku u kuću i line ti malo hladne vode na noge, čini ti veliko dobro. Noge se užasno užare zbog peska i kamenja. Ti mladići, kada su znali da su iz Skitske pustinje, gde behu samo sveti monasi – Sveti Antonije Veliki, Sveti Makarije Veliki, Sveti Sisoje Veliki, Sveti Onufrije Veliki i drugi veliki isposnici koje imamo u kalendaru – primili su ih sa još većom čašću, sa ljubavlju, oprali su im noge, odmorili ih i postavili za sto. Ti mladići imađahu u kući neki srebrni sud, veoma skup, što im beše ostao s kolena na koleno. U taj sud su im stavili pustinjačku hranu, iz pobožnosti, ukazujući im doličnu čast. Monasi su jeli, blagodarili su i pošli su da otpočinu, jer behu umorni. Pred veče, kad će da pođu na put, mladi monah je ukrao srebrni sud. Stari monah je video i pomislio: „Gledaj! Primili su nas ljudi sa tolikom čašću, oprali su nam noge, dali nam da jedemo, a ovaj monah je ukrao srebrnu zdelu“. Idući oni malo dalje, prešli su preko neke ćuprijice. Mladi monah je osenio onaj sud krstom i bacio ga je u vodu. Starac je video i pomislio je: „Kakva nepravda! Zašto uze zdelu i baci je u vodu? Zašto je nije ostavio tamo?“ Ali je prećutao, jer imađaše zavet do Aleksandrije da ne govori. Uveče su stigli kod drugo dvoje mladih. I ovi su izašli pred njih, primili ih s ljubavlju, oprali im noge, kako je običaj, i dali im da se odmore. Ti su imali detence od nekoliko meseci. Ujutru, kad će da pođu, mladi monah je otišao kod dečije kolevke, a da njegovi roditelji ne primete, i ubio ga je. Starac je video i govoraše u svom umu: „Sa kakvim sam zlikovcem pošao ja na put! Tamo je ukrao srebrnu zdelu, ovde je ubio dete!“ Ali ga on beše upozorio: „Videćeš mnogo kod mene na ovom putu, nemoj slučajno da progovoriš, jer kršiš zakletvu!“ Drugog dana oko podneva, prolazeći kroz neko selo, izašao im je u susret neki domaćin: – Oci, od sada ne možete više ići, jer je sunce pripeklo i velika je vrućina. Hajdete kod nas da se odmorite nekoliko sati, a pred veče ćete ponovo poći. Taj čovek imađaše vezanog psa, koji čuvaše čitavo domaćinstvo. Primio ih je čovek, ugostio ih, dao im da se odmore. Pred veče, kad se počelo prohlađivati, oni su otišli. Mladi monah se vratio natrag i – da vlasnik ne primeti – zakrstio je psa, i pas je skočio uvis i uginuo je. Tada starac gledaše, ali ćutaše: „Kakva je ovo rabota? Tamo je ukrao srebrnu zdelu, onamo je ugušio dete, ovde je ubio psa!“ Idući oni drugoga dana, usput su prošli pored neke krčme. Tamo više niko ne govoraše o Bogu, govorio je alkohol u njihovim glavama: podvriskivahu, pevahu, zviždahu, psovahu; i kad su videli monahe, počeli su vikati: „Gledaj popurde!“ – Kad je čovek pijan, ne govori više on, govori đavo! Stari monah nije rekao ništa, gledao je svoj put. A mladi se okrenu ka krčmi i napravi tri metanije. Pošto se poklonio prema krčmi, pošao je dalje. Na ivici šume bilo je selo i neka napuštena crkva. Nije imala ni krsta, vrata behu uzeta, prozori polupani; pusta crkva, napuštena sigurno pre više od 40 godina. Mladi monah je uzeo nekoliko kamenčića, osenio ih Svetim krstom i počeo ih bacati na crkvu. A stari monah govoraše u sebi: „Vidi ti ovo! Da je od Boga, ne bi to činio. Ali od đavola je, jer se krčmi klanjao, a na crkvu baca kamenje“. Ali mu ne beše dozvoljeno da govori. Do Aleksandrije beše još jedan dan. Trećega dana ujutru, idući oni pokraj nekog sela, stignu do neke kuće pokrivene slamom i trskom. Na kućnom tremu bila su dečica, njih petoro, i plakahu. Stari monah je izvadio nešto iz ranca i dao im. Zatim ih je upitao: – Što plačete? – Juče su sahranili majku! – A imate li oca? – Otac je umro lane. Nemađahu, jadnici, ni oca ni majku. Pošto su otišli, mladi monah se vrati natrag i zapali kuću. Deca su se razbežala kud koji. Stari monah je pomislio: „Je li to čovek? Zapalio je kuću! Gospode, koliko ću ja još trpeti ovog ubicu? Tamo se klanjao krčmi, ovamo je gađao crkvu! Ovaj samo zla čini!“ Ali ćutaše, jer će uveče stići u Aleksandriju, u varoš. Kad su stigli u Aleksandriju, beše veče. Tamo beše neka velika vila i vlasnik ne beše kod kuće. Mladi monah je malo pogledao kuću, i vrlo brzo već je bio na vrhu kuće. Za jedan sat uništio je celu kuću. Razlupao je krov, vrata, prozore, sve što beše u kući pokvario je. Stari se začudio, kako je za sat vremena razlupao celu kuću, i poplašio se kad je video. Ali sada, pošto beše stigao u Aleksandriju, mogao je da govori. Kad je onaj izašao, pošto je razlupao celu kuću čovekovu, uzeo ga je na stranu i zapitao ga: – Dede slušaj, brate! Od sada više ne mogu da ćutim! Je li bio zavet među nama da ne govorimo dovde? Ti meni da kažeš šta si ti! Đavo li si, čovek li si ili anđeo li si! – Ali zašto, oče? Jesam li što zlo učinio? – More, pa od tri dana, od kada idemo zajedno, činio si samo zla dela! – A šta sam, oče, učinio zlo? – Pa dobro, more, oni ljudi odande, kad smo sišli s brega, zar nas nisu primili, zar nas nisu ugostili, i što su skupocenije imali postavili su – onu zdelu! Nisi li je otuda ukrao i bacio u vodu? – Šta veliš, oče? – Zlo si uradio. Velika ludost, jer oni ljudi će nas osuđivati da smo krali! – Oče, tri velike i dobre stvari sam učinio tamo! Ona srebrna zdela beše petohljebnica iz crkve onoga sela. Nju beše ukrao pradeda onih, ali oni ne znađahu. Beše pisano na njoj starim crkvenim pismom: „Ovo je petohljebnica crkve Svetog Nikolaja, darovana od te i te porodice, i ko je bude otuđio od crkve da bude u paklu dok je ne vrati nazad“. Tako je pisalo na zdeli. I zbog te zdele devet duša koje su je upotrebljavali mučile su se u paklu. I sada je trebalo da i ovi odu u pakao, jer je upotrebljavahu. I meni je bilo žao njih, i ukrao sam zdelu; ali meni nije bila potrebna, jer sam je bacio u vodu. Sutradan će doći crkvenjak crkve da se kupa u onoj vodi i naći će sud. On, budući iz crkve, poznavajući crkveno pismo, odneće ga svešteniku. I kada bude stavio zdelu u Sveti oltar, onih devet će izaći iz pakla, jer tamo je pisano: „Da budu u paklu dok je ne vrate nazad“. Znači, oče, ja sam tamo učinio tri dobra dela: i onih devetoro izvukao sam iz pakla, i ove što su u životu sačuvao sam da ne uđu, i dao sam zdelu nazad crkvi, da je ima, jer beše veoma potrebna. I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio! Tada se zadivio starac. „Gledaj, brate, kako je bilo, a ja sam računao da je lopov, da je ukrao zdelu!“ – A kad si ubio dete, jesi li takođe dobro učinio? – Dobro delo sam i tamo učinio. – Kako, ubio si dete i kažeš da si dobro delo uradio? – Stani i ne sudi po svom umu. Jesi li video detence? Ono je začeto na dan Vaskrsa. Pošto se nisu uzdržali roditelji na dan Vaskrsenja Gospodnjeg, dete je, po Božjem sudu, imalo da u svojoj 20. godini postane razbojnički zapovednik i da ubije svoje roditelje. To beše kazna za njihovo neuzdržavanje. I mnogo je ljudi imao da pobije, i mnogo pometnje imao je da čini u svetu, jer je bio začet na tako veliki dan. Ja sam ovde učinio tri velika dobra dela: poslao sam dušu detencetovu čistu na nebo, spasao sam njegove roditelje od ubistva od ruke njihovog sopstvenog deteta, i oni, našavši dete mrtvo, plakaće veoma mnogo, i kroz taj plač oprašta im se i greh koji su učinili uoči dana Vaskrsa. I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio! – A zašto si tamo ubio čovekovog psa? – I tamo sam učinio dobro delo! Onaj pas čuvaše celo domaćinstvo, ali je sutradan trebalo da pobesni. I kada je trebalo da dođe gazdarica da mu da za jelo, imao je da je ujede, i velika je gnusoba imala da bude u kući onoga čoveka! Pošto nas je primio, bilo mi ih je žao i ubio sam psa pre, da ne ujede gazdaricu. I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio! – A što si se kod krčme krstio i klanjao se? – I tamo sam učinio dobro delo! U tu krčmu behu došli najbolji domaćini iz sela. Crkveni tutor, knez i jedan dobar domaćin. Oni su se savetovali da se udruže i da naprave crkvu u selu koja beše napuštena. Kad smo mi tada prolazili, oni su rekli: „Pomozi, Gospode, da napravimo crkvu!“ Mada behu u krčmi, ja sam video da su ljudi hteli da učine dobro delo, napravio sam i ja tri metanije i rekao sam: „Gospode, pomozi im da naprave crkvu!“ I ti kažeš da sam zlo činio, a ja sam dobro činio. Ja se nisam klanjao krčmi, poklonio sam se Bogu, da pomogne onima što su se odlučili da obnove napuštenu crkvu. Zadivio se starac, govoreći: „Ni ovde nisam bio u pravu!“ – A tamo, kad smo stigli na kraj sela, zašto si se bacao kamenjem na crkvu? – To beše ona napuštena crkva. I budući crkva pusta, đavoli igrahu na Svetoj trpezi, na prozorima, na hramu i smejahu se opustošenju doma Božijeg, i beše mi krivo. I video si da sam osenio krstom one kamenčiće i počeo se bacati na crkvu, a đavoli su se razbežali odande. Ja nisam gađao crkvu, nego đavole koji behu tamo! – A onamo zašto si zapalio kuću deci? Video si dečicu i nije ti bilo žao njih? – Ta bilo mi je žao više nego tebi! I uradio sam veoma dobro. Video si da ona dečica ne imađahu ni majku ni oca, i ostala su sa onom straćarom od kuće. Ali ona ne znađahu da pod kućnim tremom postoji blago skriveno od njihovog pradede. Sud sa čistim zlatnicima. I ja sam zapalio kuću, jer oni življahu u siromaštvu i ne znađahu da imaju blago pod kućnim tremom. Nakon nekoliko dana deca će tražiti tuda da vide šta je još ostalo i naići će na ono blago i pozvaće nekog svog dedu, koji je crkveni tutor. Ovaj, budući bogobojažljiv čovek, uzeće pod svoje staranje onu decu, i sa nađenim novcem napraviće im veliku kuću sa svim što im treba, školovaće ih, i postaće veliki ljudi i vernici. I ti veliš da sam zlo učinio, oče, što sam zapalio kuću, ali ja sam dobro učinio, jer da nisam zapalio kuću, ne bi našli blago. – A ovde zašto si pokvario kuću? – Oče, ova lepa kuća beše napravljena novcem od krađe. I bilo je zapoveđeno od Boga ovako: „Pošto je napravljena tuđim trudom i novcem od krađe, ovde muž i žena nikada neće živeti! Žena je trebalo da umre kod prvog porođaja. Samo muž udov imao je da živi celoga veka u ovoj kući“. I pokvario sam kuću, jer su oni otišli na neku svadbu, i kad budu došli i videli da je sve razlupano, načiniće na mestu manju kuću, sopstvenim trudom, i žena onda neće umreti kod rađanja prvog deteta. I ti kažeš da sam zlo učinio, a ja sam učinio dobro, po volji Božijoj. Onda je zapitao monah: – Da ti meni kažeš, brate, pošto si toliko velikih čuda učinio, šta si ti? – Ali da i ti kažeš meni, sveti oče, šta si tražio u molitvi od Boga? – Ja se nekoliko godina molim da mi pokaže Bog svoje sudove, jer mi se učinilo da mnoge nepravedne stvari dopušta Bog u ovom svetu. – Da? A zar nisi čuo proroka Isaiju? Koliko su nebesa viša od zemlje, koliko je Istok dalje od Zapada, toliko su sudovi moji viši od vaših sudova i misli moje od misli vaših, sinovi ljudski (up. sa Isa 55,9). Nisi li čuo Solomona šta veli? Što je teže od tebe nemoj podizati i što je dublje od tebe nemoj ispitivati, da ne umreš. Nisi li čuo Davida proroka koji kaže: Sudovi Gospodnji duboko su veoma. Kako si se usudio ti, jedan čovek, da znaš sudove Božije, koje ni arhanđeli, ni heruvimi ne znaju? Ali Bog nije hteo da te satre, jer je mogao da te satre zbog ispitivanja, ali znajući trudove tvoje, poslao je mene, oče, da ti pokažem da sudovi Božiji nisu kao ljudski. Vidiš li koliko si ti sudio o meni? Što god sam uradio tebi se učinilo da je zlo: da sam ubica, da sam ukrao sud, da sam zapalio kuću, i što sam god uradio. A to je sve bilo dobro veoma, i sve je učinjeno na veliku korist. Bilo je dobro po sudovima Božijim, ne po sudovima ljudskim! I ti si nešto rasuđivao, ali sudovi Božiji nisu bili kao tvoji, jer oni su bili vrlo dobri! Ti si rekao da sam zlo činio, a ja sam činio samo dobro. Dakle, od sada da više ne sudiš nikoga i što god budeš video, reci: Gospode, ti sve znaš. Ja ne poznajem tvoje sudove! Dakle, Sveti oče, niko od ljudi da se više ne usudi da ispituje sudove Božije, jer ni anđeli ne mogu znati sudove Njegove! Ali pošto si čovek, Bog ti je oprostio, ali me je poslao da te umudrim da se više ne usudiš uhoditi sudove Njegove, jer sudovi Božiji su mnogo duboko i ne može ih znati niko, ni anđeli sa neba.