О. Никола Пејовић на помену Дејану Милојевићу: Све је радио са љубављу и вјером, са таквом душом се имао рашта родити

У подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења у петак 19. јануара 2024. године, на празник Богојављења, одслужен је молитвени помен поводом упокојења Дејана Милојевића.

На позив навијача београдског Партизана и подгоричке Будућности у подгоричком Саборном храму окупио се велики број људи да одају почаст и помоле се за покој душе преминулог Дејана Милојевића, чији живот је био свједочанство о великим људским и спортским квалитетима којима је Дејан био изузетно богат и препознатљив у цијелом свијету, а који је оставио дубок траг и у Подгорици, у којој је провео своје играчке а доцније тренерске дане, а коју је називао другом кућо.

Молитвени помен одслужили су протојереј Никола Пејовић, старјешина храма, протојереј Бранко Вујачић и јереј Велимир Бугарин.

Након одслуженог помена за покој душе Дејана Милојевића, сабранима се обратио протојереј Никола Пејовић чије слово преносимо у цјелости:

,,Драга браћо и сестре, у овоме дану кад се Бог открио човјеку и свијету као Света Тројица – Син који се крштавао у Јордану, Отац који је са Небеса потврђивао да је Исус Христос заиста Његов Син и Дух Свети у виду голуба који је сишао на крштаванога, открили су Бога у кога ми вјерујемо, Бога који је створио Небо и Земљу као заједницу три личности: Оца, Сина и Духа Светога.

Тешко је људским разумом и умом појмити како је то Бог један у три лица јављен. Али, Свети оци кажу да је једино Бога могуће схватити љубављу. Љубављу и вјером. И све што човјек ради треба да ради управо из љубави и из вјере.

Ми смо се данас Богу помолили у овај свети дан и радовали овом празнику, јер даром Божијим ми увијек када прослављамо празнике у њима, благодаћу Духа Светога, увијек и учествујемо. Као што је Јордан био освештан прије двије хиљаде година, тако смо и ми данас освештавали наше ријеке градске, а тако је било и у сваком другом граду, освештавали смо воде и тиме учествовали у овоме догађају.

А у тој радости ових дана чули смо и једну за све нас тужну вијест, да нас је напустио један човјек који је обиљежио неке тренутке, дане и године нашег живота. Нарочито међу вама има оних који су љубитељи спорта, а и ми смо једни од тих, и кад навијамо и кад пратимо неку утакмицу и кад гледамо неке играче и кад их бодримо, ми на тај начин отварамо простор да у наше животе и у наше срце и они уђу. Па се заједно радујемо тим побједама, заједно тугујемо у поразима, заједно се са њима боримо и преживљавамо све успјехе и неупсјехе и то бива као једна велика породица.

Сад имамо разних клубова, разних спортова, али ми смо се овдје сабрали управо у име Бога љубави. Да из Њега као љубави и ми пројавимо своју љубав, јер нас је данас сабрала једна личност која није само достигла врхунске домете у спорту, и неће само остати по томе препознатљива, него једна личност која је пројавила и велике људске квалитете и ми ћемо Дејана памтити, не само као великог играча бројних великих клубова, између осталих и Партизана и наше подгоричке Будућности у оним годинама када се овдје играла најљепша кошарка како је и сам Дејан говорио. И такви људи лако приону за срце човјеку и лако се уклапају у сваку средину. Зато је он могао да каже да је Подгорица његов други град иако је у Београду проживио већи дио свога живота. А сигуран сам да је у сваком граду у којем је живио и боравио његова ширина људска и његово срце и његова душа била толико велика да може да смјести све различитости и да на исти начин воли и Београд и Подгорицу и Истанбул, као и бројна друга мјеста гдје га је живот водио, па смо и ми на ту његову љубав данас узвратили овом малом жртвом пред Богом и пред њим да посвједочимо да ми вјерујемо у вјечну љубав, да ми навијамо овдје за разне клубове, али да нас обједињује једна вјера, а то је вјера у једнога Бога.

У Рају неће бити разних трибина, у Рају ће бити један сабор, једна трпеза, јер је један Бог који нас сабира и једна је љубав као што је једно сунце које нас грије.

Нека би Господ душу нашег Дејана упокојио у мјесту гдје нема ни бола ни туге ни уздисаја, нека ону радост коју је он свједочио и овај осмијех који није од овога свијета, кад се мало загледате у ову слику, видјећете да овај осмијех побјеђује и смрт и да овај осмијех значи да човјек није створен само за смрт и пролазност, већ за живот вјечни и непролазни.

Ми ћемо се сјећати његових великих кошаркашких и спортских домета, али ћемо се сјећати и његове личности и трудити се да то сјећање никад не заборавимо и да никад не затамни у нашем уму и нашем срцу, али се и помолисмо за оно што је најважније за свакога човјека, а то је да нас Бог вјечно памти и да уђе, и он и ми заједно са њим ,у вјечно Божије памћење.

Нека Господ да утјеху његовој породици, јер када је нама ова вијест тако тешко пала и када смо ми били зачуђени и запањени том вијешћу да нас је овако прерано напустио, можемо само да замислимо како је његовој супрузи, како је његовој дјеци, како је његовим сарадницима и пријатељима који су са њим живјели, а чујемо и читамо какав је то човјек био! Кажу да нису срели бољег човјека!

Е па то је велика утјеха у овоме тренутку јер такав човјек се заиста имао рашта родити!

Нека свима вама Господ за ову малу жртву узврати великом својом благодаћу и да се сабирамо и другим поводима у неким љепшим ситуацијама око неких љепших тема, а колико год да међу нама постоје разлике сигуран сам да у нама увијек има оног људског да можемо и око неких великих и узвишених ствари увијек да се саберемо. А црква је заиста мјесто гдје се сви сабирамо.

Бог да му душу прости, а свима вама благослов. Амин, Боже дај!”

+++

Легендарни кошаркаш и тренер Дејан Милојевић рођен 15. априла 1977. године у Београду, преминуо је у 46. години од последица срчаног удара 17. јануара 2024. године.

Некадашњем центру и тренеру Подгоричке Будућности је изненада позлило у Солт Лејк Ситију, гдје је са колегама из Голден Стејт Вориорса био на тимској вечери пред меч са Јутом. Милојевић је радио као помоћни тренер Голден стејта, НБА екипе из америчког града Сан Франциска, одмах је пребачен у болницу, али није успио да се избори са посљедицама срчаног удара.

Кошаркашки клуб Мега, у којем је Милојевић осам година радио као главни тренер, саопштио је да ће хала за тренинге бити преименована у његову част.

Највећи траг у играчкој каријери оставио је у Партизану за који је наступао од 2004. до 2006. године.

У Подгорици је оставио неизбрисив траг невјероватном борбеношћу, знањем и добротом која је разоружавала сваког ко га је упознао. Као играч Будућности и даље држи рекорд регионалног такмичења са 59 индексних поена у побједи над Ловћеном, а освојио је и дуплу круну у сезони 2000/2001.

И у Партизану је за кратко вријеме постао миљеник навијача и свих у клубу, потом је играо за Валенсију и Галатасарај, а каријеру је завршио 2009. као играч београдских „црно-бијелих”, иако због повреде није одиграо ниједан меч у другом мандату.

Иза себе је оставио много успјеха, пријатељстава, дивних успомена. Подгорица и Црна Гора ће га вјечно памтити, баш као и сви који су икада имали част да са њим размијене макар и једну ријеч.

Вјечан ти спомен и Царство ти небеско брате Дејане!

Текст, фото & видео: Борис Мусић

Митрополија 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: