О новој књизи Радинка Крулановића: Адресе смисла писане бјелином

Пише: проф. Раде Лаловић

( о књизи Радинка Крулановића, Хероји без адресе /Белине, Институт та српску културу и Свевиђа, Никшић, 2023.)

Након збирки поезије Тишином ти говорим, Ријечи које не дајем олако, Ad fontes и Нијеми говорници у издању Института за српску култури и Свевиђа из Никшића 2023. године из штампе је изашла и пета збирка пјесама Радинка Крулановића са изазовним насловом Хероји без адресе / Белине.
Ова збирка поезије је организована у шест циклуса с напоменом да први циклус који се састоји од четири пјесме (Љубав и смрт, Хероји без адресе, Србљике и Бело спасење) нема наслов, а иза њега слиједе циклуси (Трагом смрти, Трагом људи, Трагом мјеста, Бјелина и Трагом љубави) у чијим насловима доминира иницијална ријеч, ријеч симбол, траг. Комплетна збирка поезије има, не никако случајно, мото стих Јер љубав је јака као смрт из пјесме над пјесмама. Иза овог мото-стиха, а прије Крулановићеве поетскосемантичке игре трагова који ипак иду за поетским смислом постојања и смрти у бјелини бескраја слиједи предговор проф. др Милоша Ковачевића под насловом Пјесме што трагају за садржајем бјелине, а који је својеврсна лингвистичко-стилистичка и стилистичко-семантичка анализа Крулановићевих пјесама.

Ми ћемо, за разлику од Ковачевићевог приступа ову збирку поезије покушати освијетлити из других углова са жељом да поменутој лингвистичко-стилистичкој анализи додамо и нека могућа симболичка значења употпуњујући разумијевање ове поезије.
Ако су, а јесу, у претходној збирци Нијеми говорници пјесникови саговорници у поетској комуникацији драги пјесници, саборци и сапутници у борби за национални понос и његову одбрану, те преминули пријатељи, а онда и биљези српске материјалне и духовне културе у простору и времену, логично и нормално је у даљим поетском и поетиколошком поимању и трагању за смислом постојања између живота и смрти потражити и Хероје без адресе у бескрајном простору и симболици бјелине испресијецане њиховим траговима и траговима смисла, трајања и сјећања.

И управо на такав начин и настаје поезија и њени симболи. А те симболе у најсложенијим формама пјесници изражавају метафорама. А баш она, метафора и настаје када се пјесникова мисао концентрисана у врху оловке судари са бјелином папира остављајући трагове постојања, смисла и бесмисла, трагове живота и смрти у језичком полифоном исказу који нас зачикава и тражи да га одгонетнемо као компликовану или можда изненађујуће једноставну шифру која нуди рјешење и показује једини могући пут од оних нијемих саговорника до хероја без адресе које Крулановић распоређује у бескрајну бјелину са свом њеном сложеном симболиком.
А симболика бијеле боје и бјелине уопште је вишеструка и у различитим контекстима различита. Њено сагледавање нам може помоћи и у разумијевању Крулановићеве бјелине. Тако нпр. Рембо у пјесми Самогласници бијелу боју види као симболичку димензију самогласника Е, Е бело,, односно као копља гордих сâнти. У православној теологији бијела боја симболизује чистоту, радост и просвећење, па се због тога бијела свештеничка одежда носи на службама посвећеним Господњим празницима, празницима Богородице и Светих који нису мученици. Бијелу боју носе и ходочасници приликом погружења у ријеку Јордан, она често представља простор између неба и земље, али је у прошлости била неријетко и симбол жалости или смрти, а онда ваља имати на уму да је бијела боја била и атрибут спасилаца у неким народним пророчанствима или је пак имала мистичну димензију гдје виле имају бијели вео.
Све ове одреднице бјелине удружене са Крулановићевом пјесмом Белина помажу разумијевању бјелине као оног изазова с којим се пјесник сусреће при судару са бјелином хартије и са изазовима постојања.

Белина је недохватни сан о срећи, али докучива радост
и туга која не мори. Она је рука мајке и загрљај жене, отворе¬но
срце и благи одсјај живота који слутимо. Белина је свет и
Србија, непрегледни и недостатни завичај бића. Неретко је
шапат траве и третпај листа и песма која жели да се напише.
И чежња која не „чезне“ и нада која верује, а надасве љубав
која отвара небеса.

У Крулановићевим пјесмама бјелина се јавља и у сљедећим синтагмама: облачак бијели, беле твоје руке, бијели цвијет, бјелина свијета, и беља од белог, беличасти прах, бијели трешњин цвијет, поље бело и тако редом, поетским исказом провоцирајући наше трагање за оним заумним смислом који само пјесник истински види и осјећа, а читаоци за њим мање или више успјешно трагају.
А трагање, тражење, тумарање по беспућима расутог смисла у бескрајној бјелини нас тјера да уочавамо путоказе које за собом остављају синтагме са ријечју траг надајући се да ћемо наћи онај кључни слој мисаоне суштине коју ти трагови остављају.
Баш ти трагови у Крулановићевој збирци поезије иду трагом смрти, за трагом људи, трагом мјеста кроз бјелину до трага љубави, а онда равно и логично тражећи суштину долазе ПРЕД ИКОНУ гдје је Свјетлост чудесно обасјавала унутрашњост цркве уз комешање и мрмор ријечи које су се чуле, мада нијесам разабрао њихов садржај, осје¬тио сам свјетлост и на свом лицу и дах непознатог жи¬вота и гдје су једино вјечни споменици Херојима без адресе, јер је њихово царство небеско.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: