O obrazovanju

Piše: Batrić Babović

Obrazovanje nije znanje. Ako obrazovanje nije znanje, onda ni znanje nije vladanje. Sa druge strane, samo vladanje nije vlast nad potčinjenima ili podređenima u sistemu ukoliko ne sadrži vlast nad sobom, pa je teško naći uniformnu, jedinstvenu i sveobuhvatnu definiciju samog obrazovanja. Neko je davno rekao da je obrazovan samo onaj čovjek koji ima obraz.

Pojam po imenu obraz do danas niko nije definisao. On je širi od svih etika i morala, a neprecizniji od svih književnih formi i normi koje su dostupne za njegovo imenovanje, preciziranje, postavljenje i prilagođavanje svakodnevnoj upotrebi. Obraz se može podvoditi kao sinonim deset božjih zapovjesti, Starog Zavjeta, Novog Zavjeta, Biblije… Fridrih Niče, Imanuel Kant, Seren Kjerkegor i Lav Tolstoj jesu bili znalci, ali nisu bili ekvivalenti Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i Nikolaja Berđajeva. Leonardo da Vinči i Rembrant imali su slikarsku genijalnost. Sve ostalo što se veže za njih dvojicu jeste pod velom tajne. Koliko od vremena kad su bitisali pa do danas ima u našem narodu staraca Milija, Filipa Višnjića, Jefimija, Ana, Jelena, Nikolaja, Justina, Njegoša, Mrkalja, Tesli, Milankovića, Pupina… vinčanskih pisama, starčevačkih kultura?

Kad ćemo shvatiti vaseljenski značaj patrijarha Pavla, vladike Atanasija i mitropolita Amfilohija? Koliko kosmičkih era treba da prođe do javljanja ovakvih ličnosti? Na drugoj strani, profesor matematike, fizike, hemije, biologije ili bilo kog predmeta može biti znalac svoje oblasti, uz istovremeno postojanje pustinje po modelu opšteg obrazovanja.

Isto može obuhvatiti inženjere, arhitekte, političare, predstavnike vlasti i opozicije, univerzitetske velikane, ljekare, mistike i agnostike sa ateistima. Misli se baš na ono obrazovanje u čijem korijenu leži riječ obraz. Postoji bezbroj informisanih ljudi bez opšteg znanja i u isto vrijeme veliki broj ljudi uskih znanja bez opšteg obrazovanja. Takvi profili ličnosti idealni su za globalizam i sve totalitarne režime. Proces mišljenja treba ukoriti, a slobodu definisati jasnim novoporedačkim odrednicama. Svijet uređivača i redaktora novih besporedaka postaje komforniji kad se mišljenje stavi na šine kontrolisanog jednoumlja i simulirane demokratije, a mozak tog mišljenja je van lokomotive i pruge kojom takva mišljenja putuju. U prilog ovim konstatacijama idu hiperprodukcija diploma, fakulteta, poslediplomaca i doktora nauka, uz pad svih nivoa kvaliteta nastave i nastavnih programa. Moral i etika postaju strano tijelo u svim vidovima sticanja znanja i obrazovanja.

Dužina trajanja diktatura i jednoumnih sistema direktno su proporcionalni odsustvu obraza, a etika i moral jesu ekvivalenti istog. Gdje je svijet sa znanjima i obrazovanjima pokazaće ono doba koje tek dolazi. O već viđenom i proživljenom relativno kasno je pisati i govoriti. Traume od beskičmenosti življe su nego ikad, a zdrava pamet odavno odumire prirodnim i neprirodnim putevima. Izgleda da će ludila ravnodušnih tipova biti vakcina za apatije kojima nas priređivači novotvorine vode ambisima koje oko još nije vidjelo, niti uvo čulo. Prasak prestanka smisla se približava. Sigurnim korakom nastaje relativizacija života. Šta je u konačnom cilj aktera operacije niko ne zna. Vidljivi su propadanje duha, loša znanja i obrasci njihovih usvajanja sa odsustvom obrazovanja. A sve to je više nego dovoljno za nestanak ljudske vrste i nacija.

Ovaj proces kontinuirano i neumitno teče. Čekaju se nove Kafke i Orveli kao superpozicije nesvelog modernog neodarvinizma da pojasne signalno-receptorske tajne duševnog rastakanja. Kraj je na putu koji gubi svoj identitet. Ko su slijepi putnici pokazaće budući događaji