О помоћи које нема

Пише: Јован Лакићевић

Изгледа да се „малигни утицај“ Србије, на прилике у Црној Гори, толико вјешто крије да за њега знају само двије главне атлантистичке обавјештајне службе, однсно, њихове одговарајуће амбасаде!
Као дугогодишњи новинар, а и политичар у вријеме „једноумља“, покушао сам да се сјетим када се Београд мијешао у политичке прилике у Црној Гори. Било је то деведесетих година минулог вијека, када су „млади, лијепи и паментни“ на улицама смијенили ондашње црногорско руководство!
Можда је вриједан помена и Слобов покушај да подржи часног човјека и разумног политичара Момира у Беранама, непуну деценију након тога, датум вриједан помена.
Од тада је моја постојбина кренула странпутицом, којој се, ипак, крај назире.
Прескочио бих и срамни, намјештени референдум о одвајању Црне Шуме од Србије,(којим је руководио чувени Солана, уз асистенцију и данас актуелног „преговарача“ Лајчака) како би се, крајње поједностављено речено, до краја разбио српски корпус, а Космет лакше ампутирао од Србије.
Био сам у Одбору за спас заједничке државе, Србије и Црне Горе, за шта су изгинуле многе претходне генерације, и то је био мој последњи политички ангажман. Тадашња политичка Србија није ни прстом мрднула да се то не деси!
Веома добро знам шта је тим поводом мислио отац актуелног предсједника Србије и предсједник споменутог Одбора , Љубо Тадић! Он се разболио због издајништва свога сина!
Но, да не идемо даље у историју, коју мање-више знамо, споменуо бих углавном познату изјаву тадашњег, а и садашњег Предсједника Србије, потурену од БИАе, која је била препуна Милових кадрова, а поводом „државног удара“ 2016. године: „Мислим да је то био покушај државног удара, са елементима иностраног…“
Какве је то посљедице имало на ток и исход бесрамног судског процеса, у режији „тајновидца“ из Бајрамовице, М. Катнића, и још актуелне судинице Сузане Мугоше, већ знамо. Нека то служи на част црногорском правосуђу.
Не сјећам се, након тога да је актуелна српска власт у било чему учествовала на политичке прилике у Црној Гори. Сјећам се једино да је на граници ЦГ, у вријеме изброра у Црној Гори, заплијењен комби нашег рукометаша Мандића, са тробојкама које су, ваљда и данас, заставе доброг дијела Црне Горе.
И. најзад, неколико личних утисака. Не бих о томе како смо и ја и моји сународници из Одбора за спас заједничке државе, Србије и Црне Горе , пролазили на граници, у „жутој траци“.
Хтио бих да кажем нешто друго. Моја Србија, у којој сам 60 година, као и моја завичајна Црна Гора, још немају ни амбасадоре, као симболе двије братске државе. Аман, људи!
И, како то Србија, у потоње вријеме, помаже Црној Гори. Бојим се, мало, или никако.
Знам, отприлике, колико је Србија помогла Републици Српској и њеним општинама, – више десетина милиона евра. И то од свег срца поздрављам. Чак и српским општинама, попут Дрвара, које су, по Дејтонском споразуму остале изван Српске.
Прије више година Србија је откупила половину зграде у којој је тзв Српска кућа у Ц Г, надомак обале Мораче.
Али, колико је помогла Србима у Црној Гори, баш ми није познато.
Када сам тамо боравио, прије три године, код директотара Срске куће, мог пријатеља и колеге Емила Лабудовића, рекао ми је да је секретарица, сјајну кафу коју смо попили, донијела од своје куће! Када сам му, не схватајући о чему прича, показао грбове Србије и Црне Горе, које би требало да има Српска кућа, а које сам тада, заједно са другим српским реликвијама правио, само се кисјело насмијао… Купио ми је, за своје паре, месингани рељеф Светог Саве…
Да не ширим причу, толика им је, у том часу, била помоћ из братске Србије.
Могуће је да се у међувремену нешто промијенило, али, просто сумњам. Накнадно сам сазнао да је редакција Инфорса, за коју волонтерски годинама пишем, која је тада била у Српској кући, па потом у Сава центру, сада на „он лајн“!
Некада су на истој локацији били и Српска ТВ и Радио, као и значајна издавачка дјелатност, којом су руководили моји пријатељи Војводић и Дубак, али да се данас тога мало ко сјећа. Или се, можда, варам?
Знам, када је ријеч о братској помоћи Србије Црној Гори,да су помињане некакве инвестиције на сјеверу Црне Горе и у Никшићу, али не знам каква је, тим обећањима, била судбина.
Дај Боже да нијесам у праву и да спадам међу необавијештене… Танка је то помоћ, браћо из Србије.
Оно што је несумњиво, јесте околност да су српске школе и факултети, као и студентски домови, отворени за црногорске ђаке и студенте под апсолутно истим условима као и за оне домицилне. Као и здравствене и друге установе.
Оно што ће ми остати непојмљиво, јесте готово апсолутна равнодушност, или незаинтересованост Србије и у изборним циклусима у Ц Г, као и уочи пописа становништва , који је у току.
Не могу да вјерујем да је у питању страх од неких иностраних кругова, који црногорским Србима стално набијају комплекст српског и руског „малигног утицаја“. Па да им не би нашкодили.
Из ове летаргичке свакодневнице изузимам двије српске ТВ станице, у којима се, ама баш ријетко, ипак могу чути глаови српских челника у Црној Шуми. И то би било све, „од помоћи“.
Ајде да овога пута изоставимо српске инвестиције у Црној Гори, којих још нема, ни на видику. Али, шта би фалило властима из Београда да су се бар једном огласиле, да и званично потврде нешто што без престанка траје. Рецимо, да ће Срби у Црној Гори у Републици Србији имати ИСТИ ТРЕТМАН као и домицилни Срби у свакој области и свакој врсти дјелатности, од услова школовања, па до запослења и рјешавања станбених питања, рецимо.
Био би то, ајде да се и ја мало бавим пропагандним маркетингом, значајан стимуланс, бар за оне који се и даље сматрају Србоцрногорцима.
( Узгред, када сам, колико јуче, саопштавао на овом Порталу, како сам од српског Црногорца, послије доста година, постао Србин, пропустио сам да кажем да су ми у томе много помогли, не само Милогорци и Дукљани, већ и Монтенегрини – ванбрачни потомци наших комшија Италијана, али и црвени Хрвати, по Секули и Штедимлији.
И, кад смо већ код актуделног пописа, моји земљаци немају баш тежак избор: или ће вјеровати својим очевима и ђедовима, или Брозовим и Ђидовим матичарима након 1.948.
И. немам ништа против да Црна Гора, као у Николино вријеме, остане, до даљњег, самостална држава. Али, како је он сам говорио – српска. Са српским језиком, ћирилицом и православном вјером под кровом СПЦ!
У овом часу, да утјешим наше иноземне старатеље, нема, не само бенигног, него, нажалост, ни било каквог подстицаја српском дијелу корпуса у Црној Гори. Из Београда.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: