O povjesničarskoj osudi

Piše: Čedomir Antić

Grupa od pedeset istoričara iz „regiona“, šta god to značilo, potpisala je jedan proglas o Ukrajini – protiv rata i nenaučnog tumačenja istorije.

Svaka čast. Isti su nedavno ustali da štite istoriju koja je kao naučna disciplina kod nas, kako tvrde, ugrožena. Sve to bi bilo za pohvalu, da nije nekoliko ograda koje su potpisani odavno stavili oko svog javnog delovanja. Velika većina tih naučnika i naučnica odavno su javno aktivni, a verovatno su vrhunac svog delovanja dostigli kada su pre dve godine u jednom gigantskom apelu, koji je okupio više stotina (a nazvan je po prvih 88) potpisnika, podržali režim Mila Đukanovića i njegovo nastojanje da zakonom potčini Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, oduzme joj imovinu i onda stvori „državnu“ versku organizaciju crnogorske nacije. Budući da je crnogorski režim bilateralnim sporazumima izuzeo ostale verske zajednice od primene ovog nedemokratskog i neustavnog zakona, od početka je bilo jasno da je reč o masovnom kršenju ljudskih prava. Crnogorski režim tako nešto nije učinio prvi put – isto je uradio nekoliko godina ranije sa primenom Zakona o državljanstvu. Ovi istoričari, prononsirani zbog svoje naklonosti politici Sjedinjenih Država i Evropske unije, pristali su dakle tada da doprinesu naporima jednog autoritarnog režima da sprovodi politiku kršenja ljudskih prava. Nisu se, u svojoj bezmernoj mržnji, povukli čak i kada su to učinile vlade SAD i EU – kada su Stejt department, Sveta stolica i vaseljenska patrijaršija stali uz obespravljenu narodnu većinu u Crnoj Gori.

Sada oni osuđuju rat u Ukrajini. Jasno je da ruski narod u Ukrajini i Rusku Federaciju vide kao isključive krivce, a da ih je na podizanje glasa podstaklo tumačenje ukrajinske istorije od strane Vladimira Putina.

Kada Vladimir Putin kaže da su Rusi i Ukrajinci jedan narod, to je onda revizija istorije. Putin nije istoričar. Političari su eksploatatori mogućnosti i tvorci alternativa. Prema tome, ako su nekada bili jedan narod, sada nisu, možda bi jednom mogli biti… Nenaučno, ali sasvim politično. Da li je, međutim, nenaučno kada sarajevski profesori, neki su među potpisnicima, tvrde da u Bosni žive sve sami građani, ustvari jedan narod – Bosanci, koji za početak govore jednim jezikom (bosanskim)? Imamo tu i crnogorske rodoljube, koji iz svojih rekonstrukcija nacionalne istorije izbace najvažniji izvor o dukljanskoj državi, samo zato što iz njega izlazi da je to bila srednjovekovna srpska zemlja. Da li su zamerili Milu Đukanoviću kada je prenosio njihova promišljanja o tome da je crnogorska država pola milenijuma starija od prvog spominjanja toponima (a ne države) „Crna Gora“? Da ne govorimo o Hrvatima među njima, koji se ubiše da dokažu kako govorimo jednim jezikom, samo se on, je li, nikako ne može zvati srpski i sasvim je demode pisati ga ćirilicom.Ovih pedesetoro zarobljenika prošlosti, posmatra Rusku Federaciju kao SFR Jugoslaviju Veljka Kadijevića, Ante Markovića i Slobodana Miloševića; a Ukrajinu, kao Sloveniju Janeza Drnoušeka. Bilo je to njihovo „zlatno doba“, kada se u njihovim pogromaškim dušama ostvario san svih mrzitelja. Tada je sprovedena velikosrpska agresija protiv ujedinjenih nacija i manjina SFRJ odlučnih da se osamostale; protiv svih religija, protiv jugoslovenstva, komunizma, kapitalizma, demokratije (i fašizma)… A među četrnaest (14) prvih generala Jugoslovenske narodne armije, koja je taj velikosrpski uradak sprovodila, svega su njih dvojica (2) bila Srbi. Sve je ovim nadobudnim povesničarima tada davalo za pravo – lažni trijumf demorkatije i Zapada, raspadajuća Rusija i uvređena Kina, sa posebnim zadovoljstvom izuzetka Mugabeovog Zimbabvea.

Da li je danas tako? Ruska Federacija nije među najvažnijim privredama sveta, ali je konsolidovana i funkcionalna država. Za razliku od Miloševića, ona u borbu za državna i nacionalna prava nije ušla iz nehata, u strahu od demokratske opozicije, srpskih nacionalista i militarno-reformske jugoslavenske alternative. Ruska Federacija je u rat ušla nakon osam godina izneverenih međunarodnih sporazuma, te potpunog obespravljenja većine građana Ukrajine – od jezika i prosvete do političkih prava. Na prostoru Donjecka i Luganska je tokom osmogodišnjeg primirja, krivicom ukrajinske vojske, poginulo više ukrajinskih građana Rusa, nego što je znatno brojniji albanski narod na Kosovu, od 1987. do 2000., imao žrtava posledicom ukupnog delovanja srpskog režima, NATO-a i OVK.

Budući da su poređenja istoričarski domen, hajde da poredimo. Potpisnici očekuju da Ruska Federacija postane demokratija kakva su SAD i Britanija. Stavimo odmah na stranu legitimne razlike u kulturi. Pitam se: kakva bi Sjedinjene Države bile demokratija da je recimo u Meksiku nametnut režim koji želi da uđe u savez sa Kinom i na granicama postavi rakete koje ugrožavaju Vašington i Njujork? Kako bi se SAD postavile da su lokalne građane SAD ili bilo koje nehispanske stanovnike, Meksikanci počeli da progone i ubijaju? Kakva bi bila demokratija u SAD, kada bi sile koje podržavaju takav Meksiko godišnje u rastakanje američke države javno i zvanično uložile 90 milijardi evra (srazmerno toliko, u odnosu na budžet Srbije, EU ulaže u svoje pristalice i projekte kod nas)? Ustav kakav je ruski, te političar tipa Putina, bili bi, u tom slučaju, demokratski maksimum i istorijski blagoslov za Sjedinjene Države.

Posmatranje ruskog vojnog pohoda takođe zahteva primenu određenih metodoloških znanja, nemoguću onome koga rukovode lična mržnja i ideološka zatucanost. Poznato je da kada počne rat prvo pogine istina. Ipak, ovi su istoričari hiljadu kilometara udaljeni od fronta. Zvanična Ukrajina je posle osam dana rata objavila da je izgubila oko 300 građana, dok je njena „slaba i nenaoružana“ vojska ubila 9.000 ruskih vojnika. Takve laži smo videli u ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i Metohiji. Kada su posle deset godina objavljeni tačni brojevi stradanja, ljudi kakvi su ovi istoričari-potpisnici proglasa samo su promenili temu. Bošnjački stručnjak, koji je taj projekat za norveške pare vodio, je uprkos svome rodoljublju izopšten iz reda „dobrijeh Bošnjana i njihovih jarana“. Svet, uprkos pravdoljubivom gnjevu Starice Latinke (Perović) nije umro sa slomom komunističkih „liberala“ u Srbiji, niti je dvadesetak godina kasnije kremiran u plamenu „velikosrpskograta protiv ljudskog roda“. Ratovi su u međuvremenu vođeni u mnogim državama, među njima u Iraku i Siriji. Kada požure da rusku vojsku proglase za novu JNA, treba samo da se dosete ratovanja srazmerno jačih soldateski SAD i Britanije u Iraku 2003. godine. Britancima, jednoj od najboljih vojski sveta, trebalo je punih šesnaest dana da uz puno korišćenje avijacije i bez bilo kakvih obzira prema civilnom stanovništvu, osvoje Basru. Reč je o gradu veličine Harkova, svega 40 km udaljenom od kuvajtske granice, gde živi stanovništvo koje je režim Sadama Huseina obespravio i progonio. Britanska armija je tada jedva zauzela ovaj grad, pa ga je opet izgubila 2008. godine. Treba li naglasiti da je rat SAD i Britanije protiv Iraka bio nezakonit, da ga nisu podržali čak ni američki kontinentalni saveznici, da je bio zasnovan na lažnim optužbama čiji je protagonista u Britaniji zverski ubijen. Međunarodni sud za ratne zločine se pritom nije zanimao za predsednika SAD i premijera Britanije, iako su žrtve njihove avanture bile pre svega civilne i nisu se – bar tokom prvih deset dana ratovanja – kao što je to slučaj u Ukrajini brojale u stotinama, već u hiljadama.

Tužno je da uprkos svom američkom i evropskom novcu, vudu životima koje većina ovih ljudi vode, isti nisu uspeli da pronađu više istoričara iz Srbije. Nas istoričara sa naučnim zvanjima samo u Beogradu, na nekolikim institutima i fakultetima, ima makar 150 – na ovim proglasima potpisuje njih dvanaest iz cele Srbije (manje od petine potpisnika). Šta bi bilo da ih neko zaista progoni? Zabrinut sam i što na proglasu nema drugarica i drugova Albanaca sa Kosova i Metohije? Možda su ljuti? Možda nas sve zajedno smatraju za „Škije“? Trebalo bi verovatno da vodimo politiku potpisnika ovog proglasa još koji vek, da se albanizovano Kosovo razvije dovoljno, kako bi se tamošnji istoričari odljutili i oprostili nam sve ono što su pod našim „jarmom“ imali, a Rusi u „evropskoj“ Ukrajini nikako nemaju. Zasluženo, naravno.

Pročitajte JOŠ:

Samo se Rusi dopinguju