O smrti i smehu

Piše: Nebojša Jevrić

Ako mačka preskoči mrtvaca on će se povampiriti.

Kad se to desi mora se ođeljati glogov kolac. Druge nema.

Mijed mora da prenoći kod kuće.

A da bi lakše noć protekla noć sa mrtvacem, sprema se najbolja rakija i vino.

Ponekad dobar domaćin i dvadeset godina prije smrti ispeče rakiju, šljivu bez košpica, vino od najbolje godine, krušku od kruške takiše.

Ako poživi dugo više i nema nikog da ga ožali kako priliči.

Uz mijed se pričaju priče sa ostalih dvorenja.

U njima je sakriven prezir i ismijavanje smrti.

Srbi su star narod. A stari narodi su govorili dok si živ smrti nema, kad dođe smrt tebe nema.

Što piće više hvata priče postaju veselije.

Mrtvog domaćina su dvorila dvojica komšija.

Pred zoru nestane rakije. Imali su dobar cug.

Jedan se spusti u podrum, u donji boj, da donese piće.

Onaj što je ostao izvadi mrca iz sanduka i stavi ga na svoju stolicu. Obuče mu svoj sako. Stavi mu na glavu kapu a on legne u sanduk.

Kad mu se sapatnik u toj noći pojavio sa rakijiom onaj iz sanduka zakuka.

„Dajte i meni te rakije“.

Nagne podrumdžija da beži a mačak iskoristi priliku i uskoči mrtvacu u krilo. Uželio se gazde.

Sahrane sutradan pokojnika a ova dvojica se dogovore da priču o mačku ne ispričaju.

Ali u cara Trajana kozije uši.

Počnu po selu da umiru deca. Nestaju starci. Viđaju se priviđenija.

„Nema nam druge, mi smo krivi nego: glogov kolac.“

Rečeno učinjeno.

U noći bez mjeseca dva jarana sa otesanim kocem zapute se na groblje.

Zakucaju najduži glogov kolac u grob pokojnika.

Ali se ubrzo otkrije. Neko od njih dvojice nije izdržao, pjan se povjerio prijateljima sa molbom da ne šire dalje. I naravno uskoro je cijelo selo znalo.

Dođe do suda.

Neka što je došlo do suda nego se i novine dokopaše.

Tako ja dobijem putni nalog da odem u selo u planinama između Prirota i Babušnice.

Sa vijencem bijelog luka oko vrata, drukčije mi nisu dali da krenem, i lokalnim vodičem pođem put sela. Do sela makadamski put ali seoski trg asfaltiran. Vrh brda.

Svi kapci zatvoreni. Vrata isto.

Moj vodič poče da viče na jeziku čiju sam svaku treću riječ razumio i kapci i vrata se otvoriše.

Pronađem ćerku pokojnika u crnini koja je tužila komšije zbog skrnavljena groba.

„Maj bašta, ne se uvampiril. Bio boden“.

Objasni mi vodič da tvrdi da njen otac nije mogao da se povapiri jer je primao injekcije.

A selo je vjerovalo da onaj ko je bio boden, koji je inekcije primao, ne može da se povampiri.

Podelile se babe, svaka su crnini. Svađaju se a ja ništa ne razumem.

„Pobogu šta je bašta?“ pitam vodiča.

„Bašta je otac“ odgovori mi.

Polako počeh i ja da ih razabiram.

Na suđenju dvojica okrivljenih su se branili da nisu znali da je boden, inače ne bi glogov kolac upotrebili, da je za sve kriv mačak. Da treba sudit mačku – on je kriv.

Sad je na apelacionom sudu. Žalili su se i jedni i drugi.

Vijenac luka dobih na dar.