O Srpstvu u novim okolnostima

Piše: Dragoslav Bokan

Odavno još se ne delimo, kao u vreme komunizma, na ateiste i vernike, patriote i izdajnike, svetosavski i titoistički orijentisane Srbe.

Bilo je to teško, ali jednostavno vreme.

Nije bilo „polupanih lončića“ i „pokvarenih telefona“, nacionalističkog autošovinizma i hrišćanskog anarhizma, a Srbi nisu imali otpor prema svom patrijarhu i onima koji patriotski prosvećuju svoj narod (i brane klice novoformirane srpske države od razaranja i samouništenja).

Imali smo samo dve kolone: onu svoju, svetosavsku i otadžbinsku, i onu više nego očiglednu, „petu kolonu“ izroda i izdajnika, što strasno mrze svaki pomen ma kakvog srpstva i pravoslavlja.

Nije bilo mutnih voda i neprozirnih magli kod samo naizgled međusobno sličnih sunarodnika.

Sve se svodilo na jedinstveni front „između nas i njih“, sa provalijom između trobojke sa dvoglavim (belim) orlovima i nihilističke zvezde petokrake. Pa su tradicionalno orijentisani Srbi imali zajedničke neprijatelje i jedinstveni cilj.

Jedino su međusobne borbe dve srpske vojske pod kokardama (SDK i JVuO) iz Drugog svetskig rata bile nešto komplikovanije, ali se i to, ipak, nekako smirilo i umirilo njihovim zajedničkim povlačenjem prema Sloveniji pred Titovim krvolocima i svim njegovim „korisnim idiotima“ u poslednjoj godini rata…

Za razliku od tog vremena, sada imamo čak tri velike i potpuno raznorodne srpske grupe.

Prvo, one lažne patriote, koji svesno koriste otadžbinska osećanja u striktno politikantskom i razjedinjućem smeru. Oni su uvek tu da, rušeći srpsku državu i Crkvu, glume neko teorijsko, idealno i večno nezadovoljno „rodoljublje“, samo da bi nekako došli na vlast i postali „kalif umesto kalifa“. Ovakvi su, svojevremeno, stvarali travestitsko, samoubilačko „jugoslovenstvo“ (i tako nas, doslovno, sahranili za čitav jedan vek dezorijentisanog lutanja po krvavim maglama mazohističkog odricanja od svog punog i pravog nacionalnog i verskog identiteta).

Druga grupa je sekta apsolutno i kobno nezrelih, ali, priznaćemo, iskrenih Srba nacionalista. Onih što uvek prerano opale iz zasede i tako upropaste dugo pripremani plan našeg neočekivanog napada na neprijatelja. Onih što infantilno i uporno žele nemoguće, ne obazirući se na realne šanse i konkretno stanje „na terenu“.

Takvi su skočili na noge lagane tragičnog 27. marta 1941. i bacili nas, svojim romantičnim bezumljem, u jamu bezdanku, nesvesno, ali konkretno pomažući svim antisrbima u već rastočenoj Kraljevini Jugoslaviji da nas skoro istrebe i zauvek unište.

Treća je grupa odgovornih i zrelih Srba, što se raduju svakom milimetru odbrane onog što valja sačuvati za potomstvo i neko bolje vreme u svetu (jer od ovog nam goreg nema i nikada neće biti). Ovi Srbi brane svoju JEDINO POSTOJEĆU državu, jedino postojeću vojsku i jedino postojeću Crkvu. Ne vrte privlačne propagandne mantre, razmišljajući uvek obzirno o posledicama svakog svog gesta. Strpljivi su i rado prihvataju disciplinu, poredak i hijerahiju. Umeju da služe svojoj zemlji i narodu, ne „glumeći ludilo“ u pećinskom, kvazi nacionalističkom, autohipnotičkom zanosu i opasno nekontrolisanoj ostrašćenosti. Imaju moć samokontrole i vrlinu zrelog, zdravog rasuđivanja.

I samo će „treća opcija“ – ona što uvek brani mir, međusobnu slogu i spremnost na realnu borbu (onda kad joj dođe vreme) – biti na korist srpstvu i Srbiji, kao čvrsta, nesalomiva karika između slavne (daleke, srpske) prošlosti i (sanjane, bolje) budućnosti.

Verujući u to, ja sam odabrao svoj put.

P. S.

Nažalost, mnogi među inače dobrim Srbima se rukovode isključivo po afektu.

A afekat je čudan drug, često ubilački i samoubilački.

Pa je zato lako u današnjoj Srbiji dobijati nezaslužene lajkove, bez ikakvog rizika i znanja, dela i truda. Dovoljno je samo neprestano sipati fraze i točiti „lepe želje“ (ono što bismo svi voleli, bilo to moguće ili ne).

Ja to, tako, neću i ne želim. Jer me stvarno zanima ona realna sudbina Srbije, a ne lajkovi i nečije olako „oduševljenje“ ( koje se, isto tako lako, pretvara, prvom prilikom, u veliko „razočarenje“).

Mene interesuje dobit Srbije i opstanak naše odasvud napadane države.
Pa po osećanju pišem, mislim i govorim. I srećom ima mnogo i sve više ljudi koji se po ovom pitanju slažu sa mnom. Baš mnogo, mnogo njih.

I to će spasiti Srbiju. Trezvena i konkretna ljubav, gvozdena samokontrola i neophodno poverenje u Božiju promisao i veštinu delovanja naših predvodnika u ovom minskom polju prepunom najrazličitijih iskušenja i neprijatelja.