О трансплатацији јетре са др Блажом Тротовшеком, гостујућим предавачем Медицинског факултета

На Медицинском факултету Универзитета Црне Горе, на тему Трансплатација јетре, предавање је данас одржао проф. др Блаж Тротовшек, професор Медицинског факултета у Љубљани, руководилац Одјељења за трансплантацију јетре Универзитетског мединског центра Љубљана и руководилац Националног тијела за набавку органа, у Словенији.

Његово предавање, за које му је сертификат уручио декан Медицинског факултета проф. др Миодраг Радуновић, било је повод да са њим разговарамо на тему тешке захтјевне хируршке интервенције, успјешности програма донације у Словенији, ризику и животу пацијента након операције, те преносу знања на нове генерације.

Предавању је претходио састанак управе Медицинског факултета са професором Тротовшеком, на којем су договорени модалитети даље сарадње. Професор Тротовшек је отворио могућност боравка сарадника за даљу едукацију на Одјељењу за ХБП хирургију и трансплантацију јетре Универзитетског мединског центра Љубљана.

УЦГ: Трансплатација јетре је данас ријетка операција која се не изводи у свим земљама. Када је ријеч о Западном Балкану, гдје је она доминанто у пракси? Такође, који је степен успјешности операције?

ПРОФ. ДР ТРОТОВШЕК: Трансплантација у редовној клиничкој пракси на Западном Балкану је присутна у Словенији и Хрватској, а у Србији и Босни више се изводи спорадично. Зашто је тако, одговор треба тражити првенствено у квалитету и организацији донорских програма који су у обје споменуте земље успјешни. Хрватска има око 30 донора послије мождане смрти на милион становника, а Словенија око 20 на милион у години. Јако је битно и то што су обје земље већ више од 20 година чланови подручја Еуротранспланта. То је основа за извођење било којег програма трансплантације, па и јетре. Што се тиче успјешности, једногодишње преживљавање данас се креће око 80 – 90%, а петогодишње, што опет зависи од индикације за трансплантацију, данас износи од 70 – 85%, па чак и више у појединачним центрима. У Словенији једногодишње преживљавање послије трансплантације је боље него у подручју Еуротранпланта, коме припадамо (84% према 82%), а једнако је и петогодишње веће (76% према 71%).

УЦГ: У којим случајевима се прибјегава трансплатацији јетре, те које су индикације за пресађивање јетре?

ПРОФ. ДР ТРОТОВШЕК: Трансплантација је данас метода лијечења како акутног затајења јетре из различитих разлога тако и хроничне дисфункције органа која је најчешће, на нашим просторима, посљедица цирозе различите генезе. Епидемиологија узрока који доводе до хроничног отказивања јетре јако је различита у односу на географско подручје. Алкохолизам, инфекције вирусима хепатитис Б и Ц вјероватно су најчешћи узроци оштећења јетре. Очекује се у сљедећим деценијама да ће метаболички синдром и гојазност преузети примат. Нови љекови за лијечење вируса хепатитиса Б и Ц битно ће смањити учесталост ове индикације у развијеним земљама. Аутоимуне болести јетре и жучних путева и метаболичке болести јетре битна су индикација за трансплантацију. Постоје и многобројне друге индикације за трансплантацију, као траума и неке друге болести, које нису тако учестале. Немојмо заборавити и на неке малигне болести јетре, код којих је трансплантација у одређеним ситуацијама метода избора, јер лијечи на једној страни основну болест – цирозу, а на другој страни сам тумор. Такви су примијери пацијента са карциномом станица јетре (ХЦЦ), који могу имати петогодишње преживљавање веће од 70%, кад се поштују одређени критеријуми селекције.

Ова област, коју данас називамо трансплантацијском онкологијом, у будућем периоду ће бити све значајнија. Карциному станица јетре, епителоидном хемангиоендотелиому и нересектабилним метастазама неуроендокриних тумора пробавног тракта као индикације за трансплантацију јетре у одређеним условима придружит ће се вјероватно и метастазе колоректалног карцинома, перихиларног холангиокарцинома, а можда и друге.

УЦГ: Трансплатација јетре подразумијава заједнички рад мултидисциплинарног тима. Ко га све чини и да ли је тешко имати на окупу стално исти тим стручњака?

ПРОФ. ДР ТРОТОВШЕК: Трансплантација јетре је комплексно лијечење код којег је мултидисциплинарни рад присутан од почетка. Почиње већ кад се одлучује о индикацији и почетку припреме пацијента на лијечење. У том раду сарађују хепатолог, гастроентеролог, хирург, анестезиолог, интензивисти, а друге струке се укључују по потреби и у складу са протоколом припрема пацијента на захват. Обим претрага о примјерености пацијента за трансплатацију је велики и тражи мишљење кардиолога, неуролога, нефролога, инфектолога, психјиатра, стоматолога, социјалног радника и других, да се установи какву ће корист и ризике донијети трансплантација пацијенту.

УЦГ: Један од највећих проблема трансплантације органа јесте налажење одговарајућег донора. Какво је искуство Словеније на овом пољу?

ПРОФ.ДР ТРОТОВШЕК: Као што сам већ рекао битни дио сваког програма трансплантације је ефективан донорски програм. Што већи је, то боље. Поступак мора бити договорен и стандардан. Води се одвојено од трансплантацијског програма, а интензивна сарадња и комуникација су неопходни. Интеграција програма у међународне организације, као што је Еуротрансплант омогућава малим земљама као што је Словенија, а вјерујем у будућности и Црна Гора, да пронађу доноре за пацијенте са акутним отказивањем јетре, за које је трансплантација једина могућност за спашавање живота. А довољан број домаћих донора омогућава развој националног програма трансплантације, гдје би циљ морао бити 15-25 трансплантација на милион становника. Сарадња у Еуротранспланту је Словенији помогла да испунимо све ове захтјеве. У посљедњих десет година Словенија шаље вишак органа у подручје Еуротранспланта, просјечно око 10 јетри годишње.

УЦГ: Колико је могућ повратак пацијента нормалном функционисању након операције јетре? Шта су искуства показала до сада?

ПРОФ. ДР ТРОТОВШЕК: Послије трансплантације или послије хируршког захвата на јетри пацијенти се враћају у нормалан живот. Дозволите да Вам објасним на примјеру. Мама двоје дјеце са 45 година има примарну билиарну цирозу, стално је уморна, сврабеж коже је стално присутан и депресивна је. Пар дана одлази на посао, а онда је мјесец на боловању јер је тако уморна. Додјељују јој инвалидску пензију и почиње да размишља о трансплантацији јетре због лошег квалитета живота. Послије трансплантације брзо се опоравља, нема компликација и потешкоћа које су њој и неној породици уништавале живот. Њен највећи проблем је то што не може радити јер су је већ пензионисали. Да, пацијенти послије трансплантације могу играти професионални фудбал, стати на постоље Олимпијских игара у скијању, радити и живјети као нормални људи. Наравно, приче су различите, а ми као друштво и појединци дужни смо да те људе поново примимо у своју средину.

УЦГ: Ви имате сарадњу са Медицинским факултетом УЦГ. Колико је важно усавршавање и преношење знања? Претпостављамо да се она, са развојем медицине, константно надограђују.

ПРОФ. ДР ТРОТОВШЕК: Едукација у медицини је једна специфична тема, која се тешко упоређује са било којом другом едукацијом. Битна је разлика у материјалу на којем радимо, а то су људи. Посебно је компликована едукација у хирургији, која је заправо најагресивнија законом дозвољена дјелатност у миру. Разултат хируршког захвата може бити мртав пацијент и мени је непозната друга дјелатност у миру код које би то било дозвољено. Одатле произилази ова велика одговорност коју ми као учитељи имамо понајприје код наших пацијената, а уз то и код наших ученика. Однос учитеља и ученика који је тако лијепо записан у нашој Хипократовој заклетви требао би бити стално у нашим мислима. То би довело до још бољег сарађивања, уз поштовање разлика, па и специјалних квалитета појединаца, којих има много у нашем региону. Преношење знања је дужност нас учитеља, а стално усавршавање обавеза наших ученика а и нас, јер функција учитељ ученик у медицини није нешто стално. Често може и такозвани учитељ доста научити и од ученика. Ова интеракција треба бити у функцији бољег лијечења пацијената, односно тога како лијечити боље и више пацијената.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: