O. Velibor Džomić: Antonije Đurić – Srbin kosovskog zaveta

Beseda o. Velibora Džomića na ”16. Letnjim duhovnim svečanostima” u atrijumu Doma kulture u Čačku 28. avgusta 2023. godine

Tri je godine od kada se u večnost preselio Antonije Đurić. I noćas, u Čačku, u Šumadiji, u srcu Srbije i svekolikog Srpstva, na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, preslažem davno zapisane i pročitane reči i prebiram pouke i zaveštanja Antonija Đurića počev od onih o otvaranju ”knjige starostavne koja će se čitati dok je ljudi i dok je Kosova” preko ”Solunaca” i ”Ravnogoraca” do Crvene kuge.
Antonije Đurić je srpskoj javnosti, kulturi i mladim naraštajima poznat i ostaće trajno upamćen u Srpstvu po Soluncima i Ravnogorcima, ali je on, pre svega, Srbin Kosovskog zaveta i časni potomak svojih predaka.
Imao sam taj dar i blagoslov da još od studentskih dana, kroz česte susrete i potonje trodecenijsko prijateljstvo, stasavam uz Antonija Đurića koga, uz Mitropolita Amfilohija i Episkopa Atanasija, osećam i nosim u srcu kao svoga učitelja. Otišli su, sva trojica, pred Boga Živoga u Nebesku Srbiju od avgusta 2020. od marta 2021. godine.
Antonije Đurić je kao sedamnaestogodišnjak dopao komunističkog zatvora u Užicu, pa u Sremskoj Mitrovici. Iz komunističke tamnice je izašao sa sedim vlasima i nastavio je svoju borbu za najuzvišenije narodne ideale – veru, kralja i Otadžbinu! Kao i njegovi sapatnici i sužnji iz tamnice, a tu pre svih mislim na protu Savu Bankovića, Davida Damjanovića i ostale nama neznane, ali Bogu znane, nadživeo je svoje i njegovog naroda progonitelje, tamnitelje, mučitelje i tirane. Otišao je iz ovoga svega bez igde ičega, a ostavio nam je u nasleđe bescen blago – knjige, poruke, pouke i zaveštanje. Sreo sam mnogo intelektualaca i javnih ličnosti u svom životu, ali danas mirne duše mogu da kažem da niko nije imao tako izoštren duhovni i nacionalni pogled, ali i čist politički vid kao Antonije Đurić.

Srbin Kosovskog zaveta

Počeću od najvažnijeg, jer sam dužan da istaknem da je Antonije Đurić, na svoj način, srpskim naraštajima koji su bili opijeni komunističkom ideologijom u vremenu kada je Kosovski zavet prekrštavan u mit i mitologiju, osvetlio kosovsko zaveštanje:
”Kosovo je duša Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka, u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i zavet: umiranje za slobodu i mržnja na ropstvo. Kosovo je nepresušni duhovni kladenac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuju snagom i istinom kako bi se, uspravni i dostojanstveni, održali kroz vekove i kako bi između ropskog poniženja i smrti – uvek izabrali smrt kao večni život, kao večno trajanje, kao carstvo nebesko”.
Antonije Đurić je za Vidovdan je te kosovske 1989. godine umno kazao da je to postao i dan i praznik koji će ”srpskom narodu kroz vekove zamenjivati otadžbinu, slobodu, prosvetu”; da je Vidovdan ”dan koji će srpskom narodu značiti više nego vekovi drugim narodima, dan koji će srpski narod podići u sfere večnosti, jer će se od tog Vidovdana, pa kroz celo svoje trajanje do dana današnjeg lakše miriti sa smrću nego sa ropstvom”. Za Antonija Đurića i Srbe Antonijevog kova ”to je onaj sveopšti, svevideći i sveznačeći moralni čin koji mu u amanet ostaviše kosovski junaci na čelu sa čestitim knezom. Lazar bi onaj koji ostavi najčistiji, i najdublji, i najpotresniji duhovni testament: put ka carstvu nebeskom, jer se jedino na tom putu večno traje, večno živi. To je jedini put besmrtnosti”. Još tada je u carstvu dijalektičkog materijalizma i socijalističkog samoupravljanja posvedočio da je ”mogao Lazar da izabere carstvo zemaljsko: da savije kičmu i kolena i time odrekne pravo svom narodu na ime i slobodu, na gospodarenje svojim ognjištem i svojom dušom. Da su se tome putu priklonili kosovski junaci, sačuvali bi svoj život i svoje zemaljsko blago, ali bi zauvek ugasili čežnju Srbinovu za slobodom. Da su tako učinili, nikad srpski narod ne bi imao ni crnog Đorđija u Orašcu, ni Miloša u Takovu, ne bi bilo ni Njegoša, ni Vuka Mandušića, ni Višnjića, ni Starca Vujadina, ni hajduk Stanka, ni Mrkonjića u nevesinjskoj pušci, ne bi bilo ni Aleksandra na Kumanovu, ni Bojovića na Bregalnici, ni Stepe na Ceru, ni Mišića na Kolubari, ni Gavrila u Sarajevu, ni majora Gavrilovića na Dunavskom keju u Beogradu, ne bi bilo ni etike u srpskih đaka i njihovih profesora u kragujevačkom oktobru. Ne bi bilo ni gusala. Ni srpskog imena. Ni Kosova… Od tada Vidovdan neprekidno grmi prokletstvom na one koji izdadoše zavet kosovskih predaka: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu!“
U vremenu opijenosti antisrpskom ideologijom Antonije Đurić je grmeo da ”Vidovdan traži otrežnjenje i osvešćenje. Vidovdan ište očišćenje od mržnje, od bratske nesloge, Vidovdan traži spokoj pod nebom kosovskim i nebom sveta: sloboda, mir, sloga, pravda, duhovno i materijalno pouzdanje. Ko se danas veliča slobodama i slobodarima, a uzmiče pred neslobodama i tiranima – ne čuje razgovetni šapat budućnosti i u njemu strašnu opomenu da će se današnji grehovi sutra spirati pokajničkim suzama! Ponositi se svojim precima, a ne biti ih dostojan – čin je vredan samo prezrenja”. Zavetne su njegove reči da je ”svaki Vidovdan i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. I zavet vidovdanski bi i osta nepromenjen: da budemo svoji na svojemu, umirati kadri za slobodu”.
Imamo pravo da se ponosimo činjenicom da smo savremenici Antonija Đurića i da po tome možemo kazivati. Živeli smo sa čovekom koji je u nesrećnom vremenu svojim knjigama sačuvao i javnosti primakao i osvetlio slavnu istoriju dva balkanska i Prvog svetskog rata. Živeli smo sa čovekom koji je bio dugogodišnji sužanj Brozovih kazamata, koji je svojim delomumeo da obraduje je i Nebo i zemlju.

Vaskrs zaboravljenih Solunaca

U vremenu kada su se mnogi trkmili da obilaze Brozove ”narodne heroje”, odnosno osvedočene i nekažnjene bratoubice, Antonije Đurić je krenuo u suprotnom smeru, pa je obilazao i javnosti predstavio do tada nepoznate srpske junake – seljake i mučenike sa Cera, Mačkovog kamena, Gučeva, Tekeriša, Kolubare, Krfa, Kajmakčalana, Solunskog fronta i drugih bojišta i razbojišta iz dva balkanska i Prvog svetskog rata. U tom vremenu su gotovo bili zaboravljeni i vojvoda Radomir Putnik, i vojvoda Živojin Mišić, i vojvoda Stepa Stepanović, i vojvoda Petar Bojović. Antonije Đurić nam je osvetlio i trajno sačuvao likove i svedočanstva Zlatije Gredeljević i njenih sinova Jovana, Tiosava, Sava i Mijata iz Bioske, prof. dr Tadije Pejovića i malobrojnih preživelih od 1300 srpskih kaplara, Ljubice Čakarević iz Užica, Dragoljuba Savića, Bogosava Ćirkovića iz Gornje Gorevnice, Živojina Lazića iz Sankovića kod Mionice, Vojislava Stanimirovića, Milunke Savić, Petra Cvetkovića i drugih.
Blagodareći Antoniju Đuriću do nas je došla i ova priča. Kada je general Oskar Poćorek poslao izaslanika da traži predaju od srpske vojske za vreme Kolubarske bitke, pukovnik Milivoje Stojanović, komandant Gvozdenog puka, ovako je odgovorio na tuđinski poziv na predaju: ”Poćoreče, carevi većile; duša mi je od Kosova stara; Teško srce u gorskoga vuka; Komandant sam Gvozdenoga puka; Ne bojim se cara, ni ćesara”.
Velike, istorijske, istinite, časne i junačke životne priče ”pokoljenja za pjesmu stvorenog” stale su među korice odavno već kultnih knjiga ”Solunci govore”, ”Žene Solunci”, “Za čast Otadžbine”, “Po zapovesti Srbije”.

Srpski Solženjicin

I kada je došlo vreme da svi prihvate Solunce, Antonije Đurić je otvorio novo poglavlje knjigom ”Ravnogorci govore”. Istim tragom, na istom putu, sa istim idealima junaštva, časti i slobode prikazao je borbu pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom đenerala Draže Mihailovića. O velikoj epopeji i novoj srpskoj golgoti kroz pero Antonija Đurića svedočili su prota Sava Banković, Milka Baković iz Bresnice, Radenka i Milan Stojanović iz Mačkata, kapetan Miodrag Pera Stojanović iz Železnika, Dragan Topalović-Gorolomac, kapetan Radomir Čeda Milošević, major Aleksandar Milošević, Nikola Plećaš Nitonja, Dušan Strizović, Dimitrije Dikula Mirković, Branko Pejović, Jelena Đorić Miletić, Velimir Zarić, Sekula Tešić, David Damjanović, Tomica Ivančević, Ljubiša Vidosavljević, Slavko Anđelić i drugi iz Otadžbine i rasejanja.
Krv je proključala, a istina isplivala i ovom knjigom Antonija Đurića. Mladi naraštaji u probuđenoj Srbiji koja se polako oslobađala komunističkih lanaca i tiranije mogli su da pročitaju istinu o vojvodi Jovanu Stojkoviću Babunskom, vojvodi Momčilu Đujiću, vojvodi Pavlu Đurišiću, kapetanu Jovanu Deroku, Stevanu Moljeviću, Vojinu Andriću, Dragiši Vasiću i drugima, a posebno o voždu Trećeg srpskog ustanka đeneralu Draži Mihailoviću.
Antonije Đurić se trilogijom ”Crvena kuga” odužio onim divnim izdancima Srpskog naroda, čestitim srpskim nacionalistima, sveštenicima i domaćinima sa kojima je, zbog Srpstva i slobode, delio muku, stradanje, tamnički mrak, batine, mučenja, golotinju, bosotinju, mraz, samice, poniženje, ali sa kojima je, pre svega i iznad svega, delio veru u Boga i Srpstvo. To je prolog višedecenijske srpske nesreće i tragedije pod komunistima, kojoj je pisac decenijama i sve do poslednjeg izdisaja bio jedan od najneugodnijih svedoka i to ne pukim gledanjem nego svojim mukama, modricama, mladalačkim bolom, ali i tvrdom verom.
Obično knjige nastaju u toplim sobama, za pisaćim stolovima, na pisaćim mašinama i kompjuterima. ”Crvena kuga” se i po tome razlikuje od drugih. Ona nije nastala u privremenim, prividnim i kratkotrajnim zemaljskim ugodnostima brozomore. Autor je pisanje ove knjige započeo kao mladić u istražnom zatvoru zloglasne užičke OZNA-e, a završio je kao časna srpska starina krunišući njome svoj život i stradanje prožete verom i vernošću. Trilogija je pisana u tamnici, na dnu ljudskog pakla na zemlji, kome su komunisti posle rata žrtvovali najbolje sinove našeg mučeničkog naroda. Njeni redovi su ispisivani u samici, njene rečenice klesane i dugo puta ponavljane u samoći, u susretu sa Bogom čija se sila u nemoći projavljuje, ali je pisana i u jadu, bolu i čemeru svog porobljenog i okupiranog naroda. Nije pogrešio onaj koji ga je nazvao srpskim Solženjicinom.

Pisac trotomne ”Crvene kuge”

”Crvenu kugu” ubrajam među najpotresnije knjige Srpskog naroda u njegovoj novijoj istoriji. Antonije Đurić je životom i delom potvrdio istinu da samo čovek koji je isklesan i prekaljen kroz sopstvene muke i stradanja može da progovori jezikom duše svoga naroda. Sveti Justin Ćelijski je napisao ”Žitija Svetih” u dvanaest tomova. Troknjižje ”Crvena kuga” nije ništa drugo do trinaesti, martiriološki tom Žitija Svetih Srba – mučenika pod komunizmom. Ona je dokaz da žitija svetih Božijih ljudi nisu završena, akamoli prevaziđena, kako danas smatraju i na sva usta propagiraju nesrećni obezboženi postmodernisti, crveni mondijalisti i otuđenici raznih vrsta. Ona je najbolji dokaz da je bilo i da ima svetih Božijih ljudi, vernih Bogu i zavetu u vremenu za koje su mnogi neumno smatrali, kao što smatraju i danas, da se nijedan Srbin u drugoj polovini HH veka neće upisati u crkveni kalendar. u drugoj polovini HH veka neće upisati u crkveni kalendar.
”Crvena kuga” nam svedoči da je neumrla, velika i, što je važnije, večna Srbija. Dok ima Srbije koja u nevremenu daje čestite ljude i mučenike ne treba se bojati za budućnost njenog naroda. ”Crvena kuga”, prilikom čitanja, svakom čestitom Srbinu nagoni suze niz obraze. Ona, pisana čistim srpskim narodnim jezikom, otkriva punotu istine o stradanju Srba pod višedecenijskom komunističkom okupacijom i ogoleva stvarnost krvavog obračuna komunističkih dželata sa svojim ideološkim protivnicima. Ona otkriva kainovski tragizam i najtamniju stranu komunističkom ideologijom hendikepirane ličnosti, spremne da, zbog suludih ideja, ubija, muči, kolje, ujamljuje, zatire, pali, pljačka, skrnavi svakoga koji drugačije misli, živi i oseća. Ona svedoči da se zlo onomad dogodilo oko nas i među nama, sa nama i nad nama, ali svedoči i da je bilo mnogo onih iz roda našega koji ga nisu prepoznali kao zlo nego, naprotiv, kao ”put u progres i prosperitet”.
Antonije Đurić se odužio skrivenoj istorijskoj istini i svim poratnim žrtvama komunizma sa kojima je delio dobro, ako ga je i ponegde bilo, i zlo koga je bilo u izobilju u tamnici. Stranice ovih knjiga srpskoj mladosti, na primerima, žrtvi i stradanju svojih sapatnika, onih malih, do pojave ovih knjiga nepoznatih ljudi, dokazao da je komunizam izvorište ljudske nesreće na ovim prostorima i da se odricanjem od svoje vere i istorije ne stiže nigde drugde do na dno ljudske provalije zla i nečoveštva.
Knjige Antonija Đurića nikada nisu dobile nijednu nagradu, ali je Srpska Pravoslavna Crkva, čije je Đurić verno čedo od kada je ugledao ovaj svet, prepoznala je tu njegovo delo, žrtvu i zaslugu odlikovala ga svojim najvećim odlikovanjem – ordenom Svetoga Save. Antonije Đurić je, svakom svojom knjigom, napravio po jednu crkvu – zadužbinu u kojoj će se pominjati i po kojima će se pamtiti imena žrtava komunizma koje je pisac otrgao od zaborava. Zajedno sa Antonijem Đurićem, sinom one časne i gotovo uništene domaćinske, svetosavske Srbije, priklanjam svoja kolena i prislužujem sveću voštanicu svim srpskim junacima od Kosova do današnjeg dana, palim za veru i Otečestvo, a posebno nevinim žrtvama komunizma pojući pesmu pobede: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i svima u grobovima život darova!