Обавезе сваког штедише

Пише: Никола Маловић

У земљи која љуби кеш, за годину се број оних који су стимулисани постали да плаћају картицом повећао за 90%. Ако и слути на практично, слути ли и на добро?

Имао сам девет година када је 4. маја 1980. у Љубљани умро највећи син наших народа и народности. Неко се потом досјетио да би сва школска дјеца у СФР Југославији требало да купе значку са Титовим потписом, при чему значка није била нимало јефтина.

У вријеме оно, мој је мјесечни џепарац износио пет хиљада старих динара, а значка је коштала скоро трећину, тачније хиљаду и по старих динара. Као дјечак коме су родитељи разрезали 50 нових динара за цијели мјесец, израчунао сам да би куповина обичне значке, па нека је и по стотину пута са Титовим потписом, била превелика инвестиција, али нисам укалкулисао и политички моментум, јер на питање другарице учитељице ко жели да купи Титову значку, сви су били инструисани – чак и дјеца из Дјечјег дома „Младост“ – да подигну руку.

У то вријеме моји су родитељи били чланови Савеза комуниста, мајка из увјерења, отац барбијер из утилитарних разлога, па су били позвани у школу да одговоре пред мојих разредним старјешином на строго питање зашто једино њихово дијете у цијелој школи није пожељело да купи Титову значку? Свјестан политичке димензије проблема, мој је отац рекао да је ријеч о становитом неспоразуму, хоће и Никола, како да неће, па је уплатио хиљаду и по старих динара за значку, чиме је проблем био ријешен, а мој џепарац остао неоскврнут.

Што се могло, хајде да видимо, 1980. године са пет хиљада старих динара? Могао сам да купим неколико пута по куглу сладоледа, пар оловака, албум за сличице и сличице за албум, 4-5 кесица бомбона – мјесечно. Од оца никад нисам тражио више од 50 нових динара, јер ми је толико било одређено, при чему се поразумијевало да храну, одјећу, обућу и школски прибор нисам финансирао сам, ипак сам био дијете.

Дакако, учио сам се штедњи, иако су друга дјеца, опазио сам, имала друкчије финансијске ужанце: кад би потрошили паре од џепарца, жицкали би од родитеља још. И редовно су добијали. Данас видим да су то или насљедници некретнина испод Јадранске магистрале, или су пак ина врста која никад нема, која стално узима кредит, која стално и свима увијек дугује.

Године 1980. нисам знао какви су путеви новца, али сам схватао да се динар не зарађује лако, те да је потребно штедјети да би се и у подне и у поноћ имало.

Стари и нови динари

На овом мјесту ваља појаснити данас многима чудну причу о старим и новим динарима.

Прва деноминација динара (скидање двије нуле) извршена је 1965, тако да је 100 динара постало један динар. Деценијама су људи у Југославији, по навици, рачунали у старим, неденоминираим износима, па је тако џепарац из 1980. био пет хиљада старих или 50 нових динара.

Друга деноминација динара догодила се 1990. При последњој деноминацији, 24. јануара 1994, обим деноминације је износио 13.000.000 за један нови динар.

Штедња или тврдичлук?

Појмови штедње и тврдичлука се разликују. Други појам је честа тема у књижевности. Тип тврдице јавио се у антици, па га имамо у Плаутовој „Аулуларији“, имамо га у „Скупу“ Марина Држића, код Молијера у истоименој „Тврдици“, код Јована Стерије Поповића у „Кир Јањи“, у Андрићевој „Госпођици“…

Андрић је „Госпођицу“ писао у Београду за вријеме Другог свјетског рата, 1943-1944. Роман је објављен 1945, исте године кад и романи „На Дрини ћуприја” и „Травничка хроника”. Мјесто и вријеме радње је Сарајево, прије и за вријеме Првог свјетског рата, потом и Београд по формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, гледано у ретроспективи главне личности, тврдице и зеленашице Рајке Радаковић. Она је толико штедљиво шкрта да и пред смрт у полумраку крпи чарапе да не би трошила восак од свијеће. То што све вријеме богата Српкиња Рајка не даје милостињу није необично, западњак је духом, вјерује да су свуда око ње лажни просјаци који просјачењем зарађују, умјесто да буде православна духом и да напросто – дарива.

Нелогично је само, и необјашњено код Андрића то – како је могуће да је оличење болесне штедње, жена која је стално имала, која је била газда, умрла у сиротињи. Логичније би било да је неки лик по Рајкиној смрти открио како је све вријеме она лежала на сувом злату.

И овдје се прича рачва…

Патолошки штедиша нужно мора да остави сувишке иза себе, јер једно што не зна јесте дан своје смрти. Да зна, или би све што има потрошио за живота, или би пак завјештао потомству ако сматра да је потомство заслужило насљеђе, а у нашем се друштву и даље сматра да то потомство заслужило јест.

Ако је брзина загадила вријеме, онда су банке загадиле свачији џеп јер су се у њ увукле као паразити с одобрењем запосједнуте државе. На свим приморским трговима, не само на приморским, доминирају банке. Њихове официјелне боје су проученоплаве, проученољубичасте, одреда нијансе које уливају повјерење. Банке својим запосленим дају посебне услове, за кредите, јер за упосленике имају сигурне робове.

Умјесто да подстичу штедњу, банке данас чине супротно, подстичу трошење незарађеног. Банке знају да људи генерално немају финансијску дисциплину, па се, осим легалног зеленашења, што је гријех пред Богом, служе стварањем новца ни из чега, о чему је у књизи „Невидљиви ланци – моћ непостојећег новца“, прецизно и на начин свима разумљив писао Момир Булатовић.

Сви се сјећамо неких од слогана „наших“ банака, по којима, уз осмијех глумице из рекламе, „све може“. Може и то да док чекаш да се упали зелено на семафору из кола уђеш у банку по кредит и вратиш се за волан, под слоганом „уђеш, изађеш, и готово“, а постојале су, можда постоје и даље, могућности да при свакој картичној куповини банка задржи кусур, па, као, штеди за тебе, оно што би ти сигурно потрошио.

Банка је у праву. Просјечан грађанин сигурно проћердава сваки кусур, али ако постоји финансијска дисциплина да се штеди динар, да се и од најмање плате одвоји са стране честица за не дај боже, ствара се нуклеус будућег иметка, квадратни центиметар властитог стана, дио љетујућег дана на мору, десети дио цијене прегледа код приватног љекара, и томе слично.

Сигурно ће бити оних који ће заступати тезу да се од минималне плате не може уштедјети, а управо је моје полазиште да се и од мало може, искусио сам, као власник двије обалне резиденције, без помоћи политичких или биолошких родитеља. По штедишу је дебото опасно ако не умије без политичког родитеља да стекне и да се обдржи у животу. Живот тај не мора да гравитира Палати Митровић, или здању Народне скупштине, јер је живот обичан често пунији од живота који имају тзв. селебритији.

Приликом штедње, не треба на каси у маркету узимати тзв. петопарце, у Боки Которској и Црној Гори 5 центи, а у Србији динар-два. Без све шале, узимањем трица од кусура, ми постајемо духом Западњаци, а то по православну обавезу да помажемо сиротињи није добро.

Пазимо…

Чак се и у мисији штедње треба гнушати најситнијих апоена. Уколико у Боки узмем пет центи ода кусура, постајем Тврдица, постајем Кир Јања, што је болест. Штедјети новац је здраво, али је болесно узимати апоенске мрве. С друге стране, сваки штедиша треба да зна да ће добити давањем, па и од оног малог што има, ако да просјаку – не као Западњак који мисли да је просјак лажан, него као православац који види убогог ближњег – добиће на крају.

Само плитак ће човјек упитати како је могуће да добијеш давањем? Добићеш давањем зато јер је тако удешено, много је невољних око нас, много је који имају и мање од нас који имамо мало, па ће наше мало њима да буде таман да купе векну леба. А са векном леба се може дочекати дан нов.

Обавеза сваког штедише је да даје. Јер има одакле. Одакле има? Уштедио је.

У сваку се испружену руку не може спустити 100 динара, јер је испружених руку у градовима толико много, али се може ставити 50, 20 или 10. Шта ако немамо стално код себе 50, 20 или 10? Имајмо, зато, стално код себе 50, 20 или 10. Динара или центи, свеједно је.

Штедиша мора да угравира у мозак својој дјеци, да не би постали себичњаци и битанге, да не би постале Госпођице, да правило давања гласи: лијева рука да не зна какво доброчинство чини десна. У преводу са српског, да се донација не рекламира, да се износ не помиње, да за сваку помоћ ближњем знамо само ми и Бог. Кад кажем ми, увијек мислим на мужа и жену, или само на човјека, ако је сам, или само на жену, ако је сама, или само на дјецу, ако су већ стасали да су самостални у помоћи другима.

Има ли у нашој кући, Србији и Црној Гори, домаћина, тема је која излази из оквира овог огледа, премда је питање реторично. Fama volat да је румунски предсједник Чаушеску свргнут и убијен 1989. године зато што је одлучио да отплати све дугове, те да у наставку државу Румунију води самостално, суверено и независно. Спрам чињенице да су нам државе постале неотплативо задужене, да су задужене до стрва, људи се пословично дијеле на двије групе.

Прва је група с процентом од 90% бројнија од мале групе која се хвата за главу због гигантских размјера финансијских проблема у којима смо. Бројнију групу боли она пословична ствар.

Као мали људи, ми не можемо ништа, јер смо генерисано атомизовани, хвала свим странкама за које су људи гласали да их финалменте изневјере.

Умјесто да грађане-гласаче неко учи како да зарађују и штеде, корумпирани их позападњачен систем стимулише да троше, и да у том трошењу иду испод црте, што није у духу српског домаћина.

У земљи која љуби кеш, за годину се број оних који су стимулисани постали да плаћају картицом повећао за преко 90%. Неко је израчунао да 50 евра нестане, тј. пређе у власништво банке, провизијом, након 37 картичних трансакција. Ако пак новчаницом од 50 евра платимо аутомеханичару, он том истом новчаницом плати фризера, овај тиме купи сат за кеш, сајџија сир на пијаци, овај са пијаце гардеробу, овај купи жени цвијеће… 50 евра ће и даље да остане 50 евра, банка неће узети ни цент.

Али, не, наш је народ почео да љуби картице.

Опазио сам да махом Нијемци, који тоже љубе кеш, фотографишу све рјеђе радње на којима пише Cash only.

Док постоји кеш, још увијек имамо дјелић слободе. Док је постојала издавачка кућа Стубови културе, имала је штампани плакат са слоганом „Читање је приватна ствар“. Овај плакат и даље може да се као издавачки експонат види у јединој обалној класичној књижари, између осталог и зато што је куповина књига и читање приватна ствар. Платио си картицом боцу ракије коју носиш куму на славу? Твој продајни ланац ће то да умеморише. И сваку твоју врсту хране, било да су у корпи виршле или црногорски пршут, свако средство за хигијену, било што.

Кеш не памти, кеш не потказује власника, за разлику од функције коју инплантирану има картица.

Да ли сувишак кеша, ако га ко има толико, треба претворити у инвестиционо злато, тема је за нову читалачку пажњу. Намјера овог огледа била је да око застане код појма финансијске дисциплине и да свак почне да вјерује како је  могуће, у кући у којој има дисциплинованих, да се формирају три кошарице, три коверте, било каква мјеста за стављање са стране валуте којом се може купити лебац, чак и ако би то била ракија у кући у којој се иначе не пије.

Дигитални новац који нам за сада дискретно улази у фокус да би, кад уђе сасма, истиснуо кеш сасвим, има за циљ да поплави све наше слободе. Нити једна „наша“ влада о томе на говори на вријеме, а сад је вријеме. Када се потпуно дигитализује новац, бићемо у клопци, издани од свих за које су непобуњени, људи око нас гласали.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: