Od kojih sam?

Piše: Mihailo Medenica 

Od najzajebanijih!

Od đedova gustih brčina što im se ne vide oči od veđa,
što su od krsta povili leđa, što šakama uzoru njivu,
što šamarčinom otresu šljivu, što napiju rakiju, podviknu reci da ne brza, što im u snegu tragovi na vučije liče…

Od onih nakrivo nasađenih što se rode ljuti.

Što na grudima majčinim ne zaplače, no za inat ćuti!

Što ime ponesu s očeva groba, ko deca osede, oklempave da im ne padnu šajkače s glava detinje, pre no što progovore pobrojaće ti ko im je sve u jame, pod kamen, kako se zvao svaki plamen…

Imenom zaselaka i sela, krvavih prela, posela, imendana i slava…koja je lobanja čija glava…

Od onih sam sa ikona, iskušenika i podvižnika.

Od onih teške ruke a blage reči, od onih što će umreti al druge da zaleči…

Od onih što žive dane vidajući na sebi prađedovske rane.

Od onih u čijim su kućama odrasli dželati.

Njima se najpre prinosilo, posteljilo, nazdravljalo, išlo na mobe…Srbine moj- moj mili grobe.

Progledali su očima naših matera i baba pa im ih povadili…

Da ne vide sebe zveri.

Tupili su kame i punili jame oni što im je đed prtio naviljke sena kroz smetove, vruće varenike i hleba da stasaju u vrle zveri.

Od onih sam što će da se pobiju za metar međe a postradaju za tuđu jalovinu i papratište.

Od onih što jurnu sa raspeća da poginu za druge, da mu se ne zna grob ako je za čiji dom.

Ne mari. Za tuđu sreću komotno je Srbinu na raspeću.

Nek ni jedna majka ne zaplače dok god Srpkinja može da rida…

Od onih sam što još crvene od stida, što se spetljaju kad slažu, što se brkati i povijeni sviju ko deca na majčine grudi, starci što strahuju od očeve kudi…

Od onih sam što u Boga veruju jer ga znaju.

Ubijali su nas da ubiju Boga u nama no gde Srbinu slomiš kost to okameni, srastu manastiri…

Mrtav je Srbin- živi Bog!

Od onih sam što su jurišali dok su drugi hvatali busije.

Od onih što ih je desetoro poginulo u jednim opancima.

Da se Srbija međi kostima – malo se šta ne bi Srbijom zvalo.

Od onih sam nepismenih težaka pred čijim su se zdravicama i lelecima poklonile vaše knjige.

Potrgale i pobrisale stranice, pobrisale guzice…

Od onih sam najzajebanijih, a na leb da ih mažeš.

Nikad dovoljno mrtvi – vazda previše živi…

Od onih sam što su im se i bolji divili.

Od onih sam što ih nikada razumeti nećeš jer ti prvog dana strahuješ od sudnjega, i to zoveš životom.

Od onih sam koji žive sudnji radujući se prvome danu…

Zemljom gaziš svoj grob – nebom svoj dom, no šta ti o tome znaš!

Od onih sam sa raspeća, Srbče! Ništa nemam da nasledim, a sve imam u nasleđe da sačuvam…
Mihailo Medenica