Od Kosovske bitke do bitke za Kosovo…

Piše: Goran Petronijević, član Pravnog savjeta IN4S

28 juni, reklo bi se kalendarski datum kao i svaki drugi. Poslednji dani juna i prvi dani leta. Uobičajen osećaj umora onih koji su radili, uz izčekivanje konačnog i zasluženog odmora. Školarci sabiraju ocene, a roditelji računaju da li je moglo bolje. Možda jeste, možda nije, za većinu, sem za roditelje jedne škole na beogradskom Vračaru. Njihova sreća i tuga, radost i zabrinutost ugašena je u samo nekoliko minuta bezumlja „savremenog“ načina života. Neizreciva patnja i neizvesnost neobjašnjivosti.

Nema svečanijeg i tužnijeg dana u srpskoj istoriji od 28. juna. Najveća iskušenja na koja smo stavljani su se nekako sakupljala u tom 28. junu. Vid, Sveti Vid, Vidovdan… Najčešće smo ga dočekivali svečano odeveni sa osmehom i radošću u srcu, a ispraćali sa suzama i u ritama. U njemu je nekako skoncentrisana sva apsurdnost postojanja jednog naroda, koja ga čini istorijskim. Već sutradan, kada se obrišu suze, glava uspravi, počinje istorijski žamor, koji jučerašnji dan sagledava drugačijim VIDOM i daje mu mističnost koja će tražiti objašnjenja i pokušati racionalizaciju događaja. A bilo ih je, nije da nije.

Od Kosovske bitke do bitke za Kosovo…

I svi su ti Vidovdani ostavljali neizbrisiv trag u istoriji ovog napaćenog naroda. I opet neizvesnost neobjašnjivosti… zašto!? Zašto baš nama i zašto baš mi? Istoričari, političari, analitičari, deterministi, racionalisti, numerolozi i ostali nemaju objašnjenja. Nude ih, nije da ne nude, ali bezuspešno.

Legenda kaže: Kada je Gospod Bog delio zemlju narodima, napravi se veliki red u nastojanju da svaki narod zadobije svoje parče zemnog šara. I privede se podela zemlje kraju, a Srbi k’o Srbi, zakasniše. Kada Gospod krenu na počinak, zadihani se pojaviše predstavnici Srba. “Zakasnili ste”, reče Gospod, “sve sam podelio”. Srbi padoše na kolena i u suzama moljahu za makar koje parče zemlje gde god da je, samo da se ne poskitaju. Gospod se sažali i reče: “Ima jedno parče koje sam ostavio sebi, kada siđem dole. Onaj ko bi na njemu do mog dolaska živeo, morao bi stalno krvlju da ga brani.” Srbi složno povikaše: “To nama nikada nije bio problem!” Zahvališe Gospodu i nastaniše se na svetoj zemlji oko Drima i Bistrice, Laba i Sitnice….

Srećan ti Vidovdan, srpski narode!