Od odbačenog kamena praviti kamen temeljac

Piše: Marina Stojović

Bože, gledam nešto ovaj život, ljude u njemu, ali i životinje, djecu, prirodu…Kako to da jedino odrasli ljudi imaju problem sa životom, dok sve ostalo uživa u njemu?!
Kad smo bili mali, učili su nas da ne znamo ništa, da treba da slušamo odrasle i da ćutimo, pa ćemo, kad sami odrastemo, imati prilike da kažemo “nešto pametno“.

Odrastosmo tako slušajući, na silu, kuknjavu odraslih na raznorazna umišljena zla i bezvrijednosti. Slušasmo i naučismo da i sami budemo tako ,,pametni“. Dorastosmo zlovidu. Dobismo priznanja svijeta, a izgubismo radost. Zatvoriše se, našim zlomisnim sudom, mnoga vrata kroz koja smo, kao djeca, jurke prolazili. Odbacismo kao zlo sve ono čemu smo se spontano radovali i od čega smo, sve novu i novu, radost, bezazleni, svojom igrom, pravili.

Neki novi klinci stasaše…U čudu nas gledaše njihov lik zapitajući nas: ,,Ko smo i sa kojim pravom???“
Odlučismo da razmislimo…o svemu…kroz njih.

Šta nas to sada sprečava da budemo radosni kao djeca kad to lagano znadosmo biti ničem neučeni. Pa, da, upravo je to znanje koje nismo imali kao mali, znanje da možemo misliti da je ono što prirodno smatrasmo dobrim i vrijednim, zlo i bezvrijedno.

Ono, zbog našeg izbora da tako mislimo o njemu, za radosne, koji tako ne odlučiše ni po koju cijenu, nije postalo takvo, nije postalo zid preko koga nema dalje, već ostade poletnost najboljeg drugara.

I pojavi se Isus, zdravo odrasli dječak, i saopšti nam, bolesnim, istinu, da nas spasi od nas samih.
Istinu da je, od bolesne misli, odbačeni kamen, za zdravu misao kamen temeljac.

Mi, budući bolesni, najsurovije odbacismo i Njega, iako ne nađosmo Mu grijeha. Sve radi toga da budemo ,,fini“, nepromijenjeni odbacivači svakog kamena koji bi da gradi neko novo dobro.

Ostadosmo jalovi i pusti, ušuškani u svoj identitet zlovida i pljuvača, nesrećni, ali ,,svoji“, oni ,,s petljom“. Oni koji ni po cijenu oslobođenja od svih nesreća, neće popustiti i predomisliti se, samo da ne bi ispali ,,slabići“ što nisu istrajali do kraja u svojoj zabludi.

,,Od odbačenog kamena, pravite kamen temeljac!!!“, odjekivaše Isus sveprisutni.

Mi, žedni radosti, napijasmo se sve više slane vode svojih misli. Dogurasmo daleko. Daleko od zdravlja. Daleko od istine. I života. Zadovoljni što izgradismo svoj identitet bolesnika, zabludjelih, hrabrih nesrećnika, koji se kao ,,pametni“ drznuše da budu drugačiji, da urade ono što niko nije. Ponosni na svoje promašaje, jer oni bjehu sve ono što mukotrpno stvorismo.

Na kraju, kao ,,najveći podvig“, uradismo i to – odbacismo i svoju radost i svoj život da bismo postali savršeni odbacivači. I ne ostade ništa, baš ništa što bi se više moglo, kao zlo, odbaciti. I bi tako mračno, hladno i pusto.
Tek onda shvatismo da se jedino od odbačenog može napraviti kamen temeljac. Počesmo sakupljati jedan po jedan ljubeći svaki kao najveću dragocjenost.

I gle!!! Nestade mraka, hladnoće i dosade. Nestade naše tuge i svakoga zla. Sve postade radosna Kreacija. U ogledalu naša duša djetinja. Dobromisliju slijepo pokorna – od slobode da zlo vidi, slobodna.