Ода револуцији
Теби,
извижданој,
праћеној кикотом топова,
теби,
коју рани бајонета оговарање зло,
усхићено узносим
над лебдећим псовкама
оде свечано
„О!“
О, звериња!
О, детињска!
О, петпарачка!
О, велика!
Каква ти имена још нису донели?
И који ћеш још лик узети, дволика?
Облик грађевине складне
ил’ рушевина гомиле?
Машиновођи,
Што је обасут прашином угљеном,
рудару, што пробија слојеве руда,
ти кадиш,
кадиш речју одушевљеном
у славу човекова труда.
А сутра
храм Блаженог
украсе свога крова
узалуд узноси, милости жељан –
твоји шестопалачни, попут вепрова,
руше векове Кремља.
„Слава“
На предсмртном путовању цвили боно.
Цик сирена – ко да се пригушено плаче.
Ти шаљеш морнаре
на крстарицу што тоне,
онамо
где мауче
заборављено маче.
А после!
Пијану гомилу крици носе.
Кицошки уфитиљени бркови се вију.
Кундацима гониш адмирале седе косе,
главама надоле
с моста у Хелсинкију.
Непрестано лиже ране што их јуче доби,
па опет видим сплет отворених вена.
Теби малограђанско:
– О , нека те клетва трострука згроми! –
и моје, песниково:
– О, нека си четвороструко славна и благословена!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
