Odbaciti narativ o 20. veku kao veku srpskih poraza

Piše: Nemanja Dević

Bio je 17. jun kada su se 1995. vodile teške borbe oko Ilijaša, dela Srpskog Sarajeva. Položaj u selu Jasenu držale su snage Vojske Republike Srpske, pojačane pripadnicima Drugog šekovićkog odreda Specijalne brigade policije MUP-a Republike Srpske.

O njima se već širom Srpske govorilo s poštovanjem, pa je nastala i pesma: ‘“Policajci specijalci, iz odreda Šekovići…'“. Branili su se uporno, iz rovova, ne dopuštajući muslimanskim snagama da napreduju. Ali neprijatelj je bio znatno brojniji i, u završnici rata, bolje opremljen. Na smenu, dejstvovalo je pešadijsko, pa artiljerijsko naoružanje i okolna brda prolamala su se od rafala i detonacija. Večito nasmejani šekovićki specijalac Radislav Delić i u najtežim momentima je zbijao šale.

Dok je u kratkom zatišju pošao da saborcima skuva kafu i okrepi ih, na rovove branilaca Srpske pala je još jedna granata. Radislava je, uprkos panciru koji je nosio, ubila na licu mesta, dok je trojicu njegovih saboraca ranila. Teško ranjeni Velimir nekako je prebačen u vozilo koje je trebalo da ga preveze do saniteta, dok su Dragan i Predrag, odmah pošto su zaustavili krvarenje, pošli nazad na položaj, da ne ostave na cedilu svega dvojicu preostalih saboraca u rovu. Borbe su trajale celu noć, kuvalo je kao u kotlu, ali četiri specijalaca zadržala su položaj. Kada im je ujutru stiglo pojačanje, oficir VRS koji ih je zatekao bio je zapanjen kako je položaj sačuvan. Pustio ih je na odsustvo uz dramatične reči:

„Ako ste je vi odbranili, odbraniće i moja vojska napade. Dok se bude čula borba, znajte da smo živi…“

Specijalac Delić, u trenutku kada je poginuo, još nije imao punih 25 godina. Posthumno, zbog hrabrosti u ovoj i u drugim borbama koje je vodio njegov odred, odlikovan je ordenom Miloša Obilića. Ponikao je u siromašnoj ali duševnoj porodici, u maloj ali punoj kući, u kojoj se rodilo pet sinova. U tom neprekinutom, živom lancu predanja, živele su i u jednu Istinu ispevanu uz gusle verovale generacije, bez obzira ko da je vladao Bosnom: Turci, Austrijanci, ustaše ili komunisti. I kada bi došlo do odsudnog boja, svi do tada obični ljudi obnoć su ulazili u stroj i u očima okoline postajali heroji jedne epohe. U svojim očima, oni su i dalje samo branili Istinu. Iz trošne kuće Delića potekla su tri junaka – ne samo Radislav, već i njegova braća Janko i Velko.

Janko Delić je još na početku rata 1991. otišao kao dobrovoljac u Hrvatsku, da brani srpske krajine. On je poginuo 8. juna 1993. na položaju Perića kod Knina; pogodio ga je projektil iz zolje i trebalo je mnogo vremena da se vojnici probiju do njegovog tela. Nastradao je u 29. godini života. I taman kada je mir bio na dohvat ruke, 9. oktobra 1995, poginuo je i najstariji Veljko, u 35. godini. On je pao doslovno braneći svoj zavičaj od neprijateljskih diverzanata. Tako je majka Grozda u ratu 1992-1995. ostala bez trojice sinova. Sa preostalom dvojicom sinova, nakon rata živela je u Vlasenici.

Nažalost, ovo nije bio i jedini slučaj da su iz regije Birač u Odbrambeno-otadžbinskom ratu ginula po dve ili tri muške glave iz iste kuće. Ukupno je iz opštine Šekovići koja je pred rat brojala jedva nešto više od 9.000 Srba čak njih 356 poginulo u ratu, na položajima od svog zavičaja pa širom ratišta u Srpskoj. To je bio stravičan gubitak od bezmalo 4% stanovništva. Koliko Srba danas ume da pronađe Šekoviće na mapi i kaže nešto više o njima, iako se i pre rata radilo o jednoj od najkompaktnijih srpskih opština u Bosni i Hercegovini?

Ali Šekovići nisu jedina sredina koja je i brojem i sojem dala svoje najbolje sinove u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Osamnaest porodica u temelje Srpske ugradilo je po troje svoje dece. U spomen sobi Druge posavske brigade VRS u Šamcu zastane dah pred prizorom pokošene mladosti. Čak 497 poginulih vojnika sa prostora Šamca, Pelagićeva i Donjeg Žabara izgubilo je život u ratu. Njenih 66 vojnika boraca preživeli su sa dva, a desetorica sa čak tri ranjavanja. Do proboja koridora 1992. ova jedinica držala je 142 kilometra linije odbrane, da bi potom bila angažovana i na sarajevsko-romanijskom ratištu, oko Žepe, pa u Zapadnoj Bosni i Bihaću.

Ponavlja se pitanje: znamo za hercegovačke i crnogorske ustanike, ali koliko nas za asocijaciju junaštva ima naizgled mirne i zemlji okrenute Posavce?

Na spomeniku u Kalinoviku upisano je 359 imena palih boraca. Odbijmo tu i deo vojnika iz drugih krajeva poginulih na ovom području, ali opet dolazimo do broja od preko 5% poginulih u odnosu na broj stanovnika opštine. Možemo samo nagađati koliki je postotak vojno sposobnih muškaraca koji su poginuli, ali svakako da se radi o stravičnoj cifri, brojem sličnu poginulima u vreme NDH (ovde je zbog italijanske okupacione zone smrtnost bila nešto manja). Izvan hladne statistike krije se niz tragičnih priča, gde je grehota ma koju izdvojiti posebno.

Ali nemoguće je u ovom razmišljanju ne spomenuti i slučaj braće Tepavčevića iz Gacka, na osnovu kog se može sagledati čitava epska vertikala ovog kraja u 20. veku. Uspomena na njih i danas je vrlo živa u Hercegovini.

Poreklom iz Kazanaca, Tepavčevići su generacijama davali junake za odbranu Otadžbine; njihov deda Blagoje, komandant bataljona JVuO, poginuo je junački u Lijevču polju aprila 1945. godine. Blizanci Milan i Dušan, rođeni 1966, prošli su sva bojišta Gatačke brigade, a onda poginuli u razmaku manjem od godinu dana: Milan je pao na Bandijerci 1993, a Dušan na Bjelemićima 1994. godine.

Identitetska slika, koja govori o kontinuitetima stradanja i junaštva u srpskoj istoriji, jeste ona koja govori o srpskoj majci iz Goražda Božani Delić. Delića majka, rođena 1912, od muslimana je izgubila sinove: Novicu, Niku, Jovu i Radivoja. Pored njih i kćerku Anđu, udatu Šekarić. Sve su ih pobile muslimanske snage 1992. godine. U ratu je ova baka izgubila i bratanca, tri unuka i tri zeta. Preminula je u izbeglištvu u Višegradu, a pošto je umrla 2005. u dubokoj starosti, boračka organizacija podigla joj je spomenik. Dok su samo rubovi goraždanske opštine pripali Republici Srpskoj, ko još danas govori kako smo se za ovaj grad junački borili – i izdajom ga napuštali i koliko smo u njemu kroz vekove iznedrili bogatu kulturu?

Danas u Beogradu malo znamo o svim navedenim ratnim pričama. I odnos prema Odbrambeno-otadžbinskom ratu je u srpskoj prestonici nekako je suzdržan i snebivljiv. Dok od takvih tema okrećemo glavu, Beogradom se upravo ovih dana šepuri Feđa Štukan, snajperista Armije BiH u ratom podeljenom Sarajevu, od prisustva na protestima do veličanstvene promocije knjige.

Pogledajmo angažovanu umetnost i kinematografiju koja je trebalo da izgradi jedinstvenu svest o borbi i srpskim nacionalnim integracijama 1990-ih. Usred rata, nastajali su filmovi kao „Dezerter“, pa čak i „Lepa sela lepo gore“ koji smo voleli. Kakva je bila slika srpskog vojnika u njima? Padaju li vam na pamet druga asocijacija osim kukavica, zlikovac i ratni profiter? Možda je drugačija u „Turneji“? Ili u književnosti sa ratnom tematikom? Među dobitnicima Ninove nagrade? Jeste li u njihovim kadrovima i literarnim slikama mogli da vidite ratnike poput braće Delića ili blizanaca Tepavčevića? Da li je sve to samo slučajnost? Oskudno istorijsko znanje koje se onda nije ni moglo preneti na hartiju ili na platno? Ima li, pre „Oluje“ snimljene prošle godine, ijednog domaćeg igranog filma koji nije bar imao potrebu da se dodvori i protivničkim stranama, i obavezno prikaže i zločine nad njima? Na kraju, gde su doktorske disertacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu na temu borbe srpskog naroda u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini? Kako tu stojimo u poređenju sa istraživanjima u Zagrebu i Sarajevu?

Nije čudno to što naši neprijatelji pokušavaju da od Odbrambeno-otadžbinskih ratova 1991-1995. načine krivu sliku, suprotstavljenu srpskoj istoriji i svetlim vojničkim tradicijama. Ali na nama je da se tome suprotstavimo. Kao 1990-ih o oklevetanom đeneralu Mihailoviću i njegovoj vojsci, predstoji nam bitka za istorijsku istinu o Vojsci Republike Srpske i njenom komandantu. Kad spoznamo koliko su veličanstvene bile operacije poput „Koridora 92“, i kada u svoju svest ubeležimo da su se ironijom istorije odigrale baš na Vidovdan, shvatićemo da je ovaj deo istorije nedeljiv od naše nacionalne vertikale u prošlosti, ali i kao nadahnuće u budućnosti.

Vreme je za odagnavanje nametnutog narativa o srpskom 20. veku kao gubitničkom. Preživeli smo dva i pokušaj trećeg genocida, nisu nas oterali od mora (popis stanovništva pokazaće da je srpski narod i dalje većinski bar u dve, a možda i tri opštine kraj mora u Crnoj Gori), stvorili smo Srpsku sa međunarodno priznatim elementima državnosti, stvorili smo pravu Srpsku Vojvodinu kao vekovni san naraštaja pre nas i nismo priznali nezavisno Kosovo. Sasvim dovoljno za postavljanje nove nacionalne strategije i određivanje njenih ciljeva u 21. stoleću.