Огледи из естетике Иве Драшкић Вићановић

Књигу „Завођење ума, огледи из естетике” (Досије студио, Београд, 2019) др Иве Драшкић Вићановић, професорке Академије уметности у Београду, на последњем Међународном београдском сајму књига Удружење ликовних уметника, примењених уметника и дизајнера Србије наградило је признањем за област филозофије уметности (једна од категорија за коју УЛУПУДС додељује сајамску диплому). Реч је о збирци есеја из области естетике и филозофије уметности у којој ауторка представља различите аспекте естетског феномена – од естетског искуства и рецепције, сазнајног и вредносног статуса лепоте и уметности, до промишљања уметности и уметничког дела.

Посебно је истакнут њен „начин филозофско-естетичког третирања савремених тема, попут понашања и комуникације, чији ослонац она проналази у чувеној ренесансној бихевиоралној техници, затим естетског и антиестетског у савременој култури, а чему приступа са позиција естетичке категорије игре и, на крају, естетске димензије функционалности, од Хомера до архитектуре 20. века”.

Огледи сабрани у књизи публику упознају са општим елементима и специфичним чвориштима у домену естетике, почев од античког па до данашњег доба и његових изазова и то кроз три одвојене целине: „Шта је естетика”, „Естетика и уметност” и „Естетика и култура”. Све њих прожима нит која се може сажети у идеји ове професорке „да је суштина дејства естетског феномена на људску свест завођење ума”, чиме она наглашава магично дејство естетског.

Тиме и почиње први сегмент – кроз анализу филозофских појмова, а у светлу софистичке, односно сократовско-платонистичке мисли, њихову конфронтацију и елементе сагласја, ауторка читаоца уводи у дело, дајући му почетне смернице за разумевање саме насловне синтагме, да би потом прешла на елаборацију естетске димензије морала, међуповезаности укуса, морала и политике, психагошке теорије уметности и проблема заснивања модерне естетике.

Евоцирајући становишта Николаја Хартмана и других филозофа, и наново их актуелизујући могућим новим читањима, Ива Драшкић Вићановић заокупљена је залажењем конкретније, кроз пригодне примере, у различита питања. Почев од огледања лепоте кроз форму и функционалност са акцентом на архитектуру и категорију недовршене форме, преко унакрсности принципа индивидуалности лепоте и лепоте индивидуалности, па до истицања Сервантесовог „Дон Кихота” као литерарног симбола филозофског мишљења, оличеног у онтолошкој зачуђености главног јунака чијим посредством писац разоткрива „стару чегрст између свакодневног и филозофског резоновања”. Она разматра и ликовну технику кјароскуро, бави се феноменом речи, која може све – и да очара, и да занесе и да наведе на странпутицу – карактеришући књижевност као посебан естетски простор, истовремено усмерен и ка могућем и ка немогућем, а усредсређује се и на дистинкцију између ренесансе и барока. Аутопортрет ставља у контекст херменеутике сопства, осврћући се и на сложен и компликован однос свести и тела, а о скулптурама Огиста Родена говори као о филозофским мислима очулотвореним у камену, кроз грч рефлексије и али страст…

Заокружујући осврт на културну парадигму ренесансе и естетску димензију културе с акцентом на игру, завршна секвенца штива доноси поглед на субверзивност као одлику уметности и њено деловање у култури. Она би, уз филозофију, како наглашава Ива Драшкић Вићановић, требало да прочисти, понекад и да раскринка, невредности наталожене у културном миљеу што је у савременом добу, уз појаву маркетинга, доведено у питање, а што она назива „умирањем” уметности кроз „препознавање утилитарних вредности као врхунских и транспоновање механизма понуде и потражње у естетски духовни простор”.

Извор: Политика

Прочитајте још:

Поводом одласка Кирка Дагласа: Икона већа од живота

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: