Okupiraj!
1 min read
Piše: Dragana B. Mijušković
Okupiraj, ne ostavljaj ništa za sobom! Dođi, otmi i zadraži. Preformuliši, dopiši, laži, samo nemoj da ostaviš! Baš ovako okupacija i dalje traje. Pobjede nad „njima“ kao da nijesu pobjede, sve dok se i zadnji domaći okupator za novac prodaje inostranim okupatorima.
Balkanski čovjek ne treba da zove „svjetske“ eksperte i ostale izdanke te vrste. Vidjeli smo situaciju sa Bernandom Anri Levi, francuskim filosofom jevrejskog porijekla. Ovaj selebriti filosof dobio je tortu u lice tokom govora u Beogradu. Mišljenja sam da je tortu u lice trebao da dobije organizator, jer da nema organizatora, ne bi bilo ni raznih Levi-ja da se šepure i prosipaju dobro unovčenu pamet. Sam Levi navikao je da osjeća miris raznih torti tokom svojih gostovanja širom svijeta. Jedino čim sam iznenađena je to što nešto drugo nije poletjelo put njegovog lica, jer torta nije baš u našem balkanskom stilu.
Upravo u ovom „suncokret položaju“ okrenutom prema svijetu dolazi i sva muka nas običnik smrtnika koji smo izabrali da ostanemo ovdje.
Nepokoravanje MMF-u, Svjetskoj Banci, EU i Nato treba da ima političku volju da se suprostavi konstantnim pritiscima. To može samo iznutra, iz volje naroda i vlasti koja taj narod zastupa. Kod nas, nažalost situacija je složenija, narod iako želi da se suprostavi nalazi se u nezavidnoj ucjenjivačkoj poziciji od strane vlasti. Situacija je ista kako kod nas u Crnoj Gori, tako i u zemljama regiona.
Sindikati ne treba da dozvole naglo siromašenje srednje klase i tako da se suprostave „junizmu“ domaćih okupatora. Kako to biva kod nas, ni sami sindikati nijesu vođeni etičkim principima (čast izuzecima ukoliko ih ima). Dok neoliberalizam bere plodove napaćene radničke klase, sve više se udaljavamo od univerzalnog etičkog kodeksa da je čovjek moralno biće.
Kako nas crvi kapitalizma jedu, bauk (ali ne onaj komunistički) širi se na sve etape života. Poštenom čovjeku ostaje da skapa od poštenja, dok prilagodljivi sloj društva evolucionira iz perioda u period gubeći lični identitet, ali zadržavajući solidne društvene pozicije. Darvinovi sinovi hrleći za punim trbuhom postaju emocionalno-duhovno mrtvi, dok im ljuštura služi za prikazivanje belosvjetskih brendova.
Veliki procenat živi na rubu egzistencije, dok više od polovine radi u nestandardnim radnim odnostima. Pa tu imamo i onih vladinih devet mjeseci pripravničkog i ono lažno mjerenje stope nezaposlenosti baš u periodu od januara do oktobra kada i traje ovo stručno osposobljavanje. I pitanje se postavlja kako preživjeti? Da li ići blagodareći slobodnim dobrima post-komunističke ere ili naći slične sebi te na taj način poraziti okupatore? Nema ovdje mjesta za ideološke igrarije, narod je gladan, nema tu mjesta ni nekim pozivanjima na istorijske činjenice, jer svi znamo ono što nam odgovara da znamo. Ovdje se radi o tome da konačno spoznamo svoje vlastite moći i ne dozvolimo da nam i dalje kao djeci u vrtiću nameću svoja pravila koja čak ni kod njih ne važe. Ovo se tiče i politike, ekonomije, zdravstava i najviše obrazovanja. Mislim obrazovanja i navodim primjer da će od septembra u većem broju crnogorskih osnovnih škola nastava biti i na engleskom jeziku. Problem nastaje tu što nas kao slobodne građane/ke niko nije ni pitao šta mislimo o tome. Ne, već su samo odlučili i buduće generacije će zahvaljujući ovoj nepromišnjenoj-ulizivačkoj politici biti žrtve još jednog neuspjelog eksperimenta. Složićemo se da je država jaka, onoliko koliko je njeno obrazovanje jako. Stalna osciliranja dovela su da nam je obrazovanje jedno od lošijih u Evropi, iako potencijal onih koji uče, odnosno studiraju nadmašuje granice.
Zaključila bih, da je ovaj narod dovoljno mudar da mu ne trebaju uvezeni selebriti filosofi, lajfkoučovi, instant književnici i mislioci koji zavise od masonskog lobija. Imamo mi koga da citiramo i na koga da se ugledamo.
…“Boj se ovna, …“, kako je govorio naš Meša
glumci su „jedna neozbiljna profesija“, ali znao je da kaže Zoki Radmilović… neozbiljno ozbiljan
+Pismo jačem
, otvoreno pismo Zorana Radmilovića objavljeno u NIN-u 1985. godine, i danas je i te kako aktuelno. On je tada odlučio da se obrati onima koji su zabranili predstavu u kojoj je on igrao
„Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono juče ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2.000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ’80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja…“, Zoran Radmilović
to UŽIVO… a digitalna komunikacija…
+ „….Zbog čega mi komuniciramo ovde?
Jedan od možda najvažnijih razloga je – uteha.
Tešimo jedni druge. tešimo jedni druge zato što pronađemo da ima još nekog ko misli kao
mi. Nismo potpuno sami. Tešimo jedni druge čak i kad se raspravljamo, pa čak i kad se
svađamo.
Postoji neko kog interesujemo, ko se ovako ili onako bavi nama.
Svet je postao teško podnošljiv, uteha jeste potrebna i ona je nešto od ljubavi.
Međutim, svi dobro znamo da u celom ovom procesu komunikacije postoji i ugrađena zamka.
Mi se anaesteziramo i zapravo uz određene muke pristajemo na svet koji je potpuno u kvaru.
Pitanje je jednostavno.
Da li bismo možda bolje iskoristili i ovaj komunikacioni kanal, ne
da anesteziramo jedni druge i pomažemo jedni drugima da se prilagodimo bolno pogrešnom
svetu, nego da ojačamo jedni druge u sposobnosti da odbijemo ovakav svet?
Da nam postane
nepodnošljiv,
i da umesto sati koje provodimo plutajući po informacijama koje nam
prijatelji prenose, iz prijateljskih pobuda – počnemo da razmišljamo o konkretnim
postupcima kojima ćemo se boriti protiv ovakvog sveta. U ljubavi, kao pravi Hristovi
borci.
Za početak morali bismo da počnemo dosledno sve da merimo prema Bogočoveku. Da ne
očajavamo zbog naše nesavršenosti, ali i da ne činimo nepotrebne ustupke sistemu koji nas
neuznemiren, uporno i dosledno pretvara u crve…“, iz besede đakona Nenada Ilića
….“Nemoguće je ne uvažavati ljude koji čuvaju svoju porodicu, pomažu jedni drugima, poklanjaju se Bogu u Duhu i istini, poštuju svog suseda i jedu pošteno zarađeni hleb. Ali je zato moguće gnušati se onih koji ništa od toga ne rade. I tada njihova zemlja polako i neprimetno prestaje da bude njihova….“, iz besede protojereja Andreja Tkačova
http://www.pravoslavie.ru/srpska/97362.htm
Vuk i ovca, Manda+
https://www.youtube.com/watch?v=jCySeyl0zHM
+Igor Rasterjaev — koncert 02 (srpski titl)
https://www.youtube.com/watch?v=8Jd5nRgcshw
+Prijateljstvo, zanat najstariji, 2/3
https://www.youtube.com/watch?v=VtwFxorJyOs
+Prijateljstvo, zanat najstariji, 3/3
https://www.youtube.com/watch?v=KkPQHoNVdvo
+Prijateljstvo, zanat najstariji, 1/3
https://www.youtube.com/watch?v=t5OFMVNNypg
Lako je nama kad imamo ovakve sestre!
Lijepe, obrazovane, pametne. Još i nadarene!
… Srpkinje iz srpske Crne Gore, Crnogorke!
Kako to ništa o njima neće novo reći, jer, one same sebe kazuju!
Na onaj jedini pravi, najbolji način.
Kakav je najbolji i ovaj tekst, i pisac ovog teksta, dabome!
Istina pravda i sloboda nijesu mit, već dostižan i realan „IDEAL“. Uprkos svemu. Čega je svjesan određeni broj ljudi, prije svih oni u Srbiji.