Olivera Radić: Povodom 25 godina od napada na Orahovac 1998. godine

„Zlo se pobeđuje sećanjem, zlo se pobeđuje istinom, svedočenjem i nezaboravom“ kaže Olivera Radić, novinar i profesor iz Orahovca, u posebnom tekstu koji je danas, 18. jula 2023. godine, na 25. godišnjicu napada na Orahovac, pročitan kod spomenika u Velikoj Hoči koji čuva sećanje na otete i nestale članove porodice, komšije, prijatelje… Najtoplije preporučujemo da sa pažnjom i ljubavlju pročitate ovo slovo Olivere Radić i podelite ga sa svima kojima je do istine stalo.
„I ovaj kamen zemlje, Srbije što preteć’ suncu dere kroz oblak, sumornog čela mračnim borama o vekovečnosti priča dalekoj, pokazujući nemom mimikom obraza svoga brazde duboke…“

Da, i ovaj kamen naše otadžbine je „kostiju kršnih gomila“ koje su u „borbi protiv dušmana“ dedovi naši voljno slagali lepeći ih krvlju srca rođenog, „mišica svojih kosti slomljene da unucima stvore busiju“. I ovaj kamen ima svoju priču, svoju istoriju… Svaka kocka, iako na isti način istesana, je drugačija priča, ali ispisana istim perom umočenim u krv umesto u mastilo i to ne u bilo čiju krv, nego u sopstvenu krv junaka te priče. Ko je, gde je rođen, živeo, gde ga je zločinačka ruka pronašla, gde odvela, na koji način ubila… Mnogi od vas znaju te priče, neki ih pričaju drugima da se šire i svedoče, a neki ćute misleći da će tako zavarati trag zlu za buduća vremena. Al’ znajte da se ćutanjem zlo ne uništava, ćutanjem se zlo samo uspavljuje i čeka trenutak da ponovo iskoči iz svoje ljušture i opet ponovi isto. Zlo se pobeđuje sećanjem, zlo se pobeđuje istinom, svedočenjem i nezaboravom.

Za mene su ova imena žive svetiljke ka Gospodu, svetiljke koje nam pokazuju put, svetiljke koje svetle u tami današnjice i govore i opominju.

Iza ovih imena se kriju oči, iza ovih imena se kriju osmesi, iza ovih imena se kriju raširene ruke i umorne noge… Ta imena opominju i kao nad Plavom grobnicom pozivaju sve nas da zastanemo, da se zapitamo da li smo mi dostojni njihove žrtve? Mene lično je često stid da se zagledam u ta imena uklesana u te kamene kocke jer videću oči mojih drugova Srećka Kostića, Srđana Vitoševića i Zvezdana Mojsića u holu naše škole u Orahovcu, videću nasmejano lice Lazara Kostića kako nas sve uveseljava svojim šalama dok se mi, srednjoškolci iz Velike Hoče, Zočišta, Opteruše i Retimlja pešice vraćamo iz škole, videću nezlobivu i punu ljubavi dušu mog brata Staniše Milenkovića, do ušiju će mi dopreti glas mog komšije Dobrivoja Šavelića dok nas decu iz ulice opominje da ne prelazimo nabujalu reku ispod naših kuća, preda mnom će stajati figura profesora Budimira Baljoševića koja nam objašnjava da je fizika fundamentalna nauka… Dopreće mi do očiju slika Tome i Saše Baljoševića kako u „Termoventu“ prave veliki svećnjak za crkvu u Orahovcu, i brižna lica Duška Patrnogića i Aleksandra Stanojevića u orahovačkoj ambulanti dok pružaju medicinsku pomoć pacijentima bez obzira na naciju i veru, i slika Novice Božanića kako na slavu u Svete Vrače kroz portu hoda noseći pod pazuhom crnog petla, dar Sv. Vračima i još i još slika i glasova…

Svaka kocka na ovom spomeniku je po jedna fioka u kojoj su smeštene arhive sastavljene od različitih epizoda iz života ovih ljudi, ali i naših života koji je prepleten sa njihovim. Oni su živeli tu, sa nama, kraj nas, uz nas, mi smo ih poznavali, družili se s njima, ova imena su bili naši drugovi, braća, očevi, majke… Kada bismo svi ispričali sve priče vezane za njih nastali bi tomovi i tomovi istorije…

Tog 18. jula 1998. godine je ubijen Aleksandar Majmarević. Prva žrtva napada naših neprijatelja na nas. A dan posle su se pod zvonarom u crkvenoj porti u Orahovcu čuli udarci čekića kojim su od grubih, jedva nađenih dasaka iz obližnjih kuća, Petko Simić i Srećko Kolašinac pravili mrtvački sanduk ubijenom Acku. Ackovom sahranom, na koju ni sveštenik nije mogao da dođe, bašta iza crkvenog oltara je počela da se pretvara u groblje. Te slike zaklanjaju fijuci metaka koji lete oko nas, i dečji glas koji javlja da su tamo kod Baljoševića svi mrtvi… I saznanje da je granata razorila utrobe Jagošu Filđokiću, Vekoslavu Kaziću i Borivoju Simiću. Doneli su ih, mrtve, u ćebadima i spustili na kamene ploče u našoj crkvi a iz, njihovih razorenih utroba i dalje je šikljala krv. Zavoji dr Vekoslava Simića nisu bili dovoljni da zaustave krvarenje. Sklapala sam im ruke na grudima i u njih metnula po grančicu bosiljka koji je moja svekrva sušila pod strejom. Dok sam živa neću zaboraviti ruku starice Zorke Kazić koja miluje lice ubijenoga sina, kao što neću zaboraviti jauke majki Petre, Lazarke, Mirjane, Živke, dok se teturaju po groblju u Retimlju tražeći svoje sinove Lazara i Todora iako su znale da njihova tela tu nisu našla smiraj.

Često sanjam ono preuzimanje posmrtnih ostataka na Merdaru i njihovo polaganje u zlatobojnim tkaninama obložene sanduke. Kraj novokupljenih odela spuštane su kese sa po kojim delom odeće i po jedna kost… Od mnogih na ovom spomeniku je posle izvršenog zločina nad njima ostala samo jedna kost. I zato razumem i one koji nisu hteli da takve ostatke svojih najmilih prihvate i sahrane, i zato su na ovome spomeniku i imena onih koji nisu dostojno sahranjeni i kojima nije služeno opelo.

I znam da 84 imena nisu konačna cifra stradalih u našoj opštini jer na ovom spomeniku nisu imena novinara Đure Slavuja i Ranka Perenića, a nisu ni imena na desetine mladića čija imena sam ugledala ispisana na ploči u Ruskoj crkvi u Adrovcu, a dali su živote za naš Orahovac, Veliku Hoču, Zočište, za našu Metohiju, dali su živote da bismo mi danas mogli da živimo.

I zato treba da ih pamtimo, da im služimo pomene stalno, da im na nadgrobnim spomenicima napišemo da su stradali, kad, gde i od koga, da znaju oni koji će doći posle nas, a ne da misle da su mirno skončali život jer ispod slike ispisujemo samo godinu rođenja i godinu smrti… i ništa više.

Mi smo živi svedoci, mi treba da svedočimo jasno i glasno, istinu, ne trebaju nama laži i izmišljotine, istina je i sama suviše surova ma koliko je drugi pokrivali i menjali. Zapamtite, ni jedan ovozemaljski interes ne sme da bude iznad istine, ni jedna materijalna dobit ne može promeniti onu rečenicu koju su starici Živki Kostić iz Retimlja kazali oni koji su je isterali iz doma u Retimlju: „da vaše oko više nikada Retimlje ne vidi“. Ta rečenica svedoči da Srbi iz Retimlja i Opteruše nisu otišli svojom voljom, već su oterani i silom odvedeni.

Grobovi većine ovih mučenika su raštrkani po grobljima širom Srbije i Crne Gore. Samo neki od njih poput Dejana Večevića, Miroslava Micića, Nebojše Pavlovića, Mlađana Manitaševića, Mlađana Mavrića, Aleksandra Micića i Dobrivoja Šavelića su na velikohočkom groblju. Ali njihovom krvlju je zalivena svaka stopa ove naše zemlje i ja sam sigurna da su duše ovih naših mučenika tu oko nas, da se svih ovih godina okupljaju oko zgarišta njihovih kuća, oko slavskih ikona, oko mesta gde su živeli, gde su se radovali i patili. Zato je naša dužnost da im pomognemo da ostanu tu, da im ne otuđujemo domove u kojima su živeli, da im ne prodajemo njive i vinograde u kojima su ubirali plodove… Danas na mnoga mesta i ne možemo otići, na mnogim mestima su samo zgarišta i ruševine, ali duše ovih mučenika u njima prebivaju. One za druga staništa ne znaju. I verujem, jednoga dana ćemo doći ovde obučeni u svečana odela, da ih slavimo kao svetitelje, kao novomučenike orahovačke, jer su stradali ne zato što su nekoga mrzeli ili na nekoga kidisali, već što su branili svoj kućni prag, svoju ikonu i što su se osenjivali krsnim znakom. A Krst pobeđuje na kraju, verujem u to kao što verujem u Vaskrsenje.

Olivera Radić

Izvor: Radio „Slovo ljubve“