„Oluja“ traje već 20 godina

Nakon što je posle rata ubijeno 70 srpskih povratnika, velik broj pretučen, mnogi uhapšeni i na skandalozni način osuđeni, usledio je u poslednje vreme završni udarac – otimanje zemlje i na taj način zatiranje jednog naroda na njegovim vekovnim prostorima.

Godinama posle „Oluje“ podrhtava tle pod Srbima u Hrvatskoj. Širokogrudnost hrvatskih vlasti prema njima deluje kao prostrano minsko polje, a birokratska regulacija njihovog povratka kao ogroman betonski zid koji ni ptica ne može da preleti.

Osećaj hrvatske državne politike o vekovnoj šansi da se ovog naroda reši za sva vremena već godinama kombinuje brutalno i perfidno nasilje, te razne metode uklanjanja elementarnih materijalnih i simboličkih tragova srpskog entikuma na hrvatskim prostorima.

„U prvim godinama povratka ubijeno je 70 Srba vatrenim i hladnim oružjem, postavljanjem mina ispod kućnog praga, iza vrata, u baštama i drvima za zimu, žitu i kukuruzu, ispod traktora… Te podatke ima i Haški sud u svojoj arhivi. Ali ga ne interesuju. Kao što ni hrvatskom pravosuđu ne pada na pamet da nekoga zbog tih zločina strpa u zatvor“, kaže univerzitetski profesor Svetozar Livada, koji se već godinama bavi demografskom, materijalnom, socijalnom, političkom i kulturološkom havarijom srpske nacije u Hrvatskoj“.

Taktika produženog progona gušenjem volje za povratkom imala je do sada razne varijante. Procenjeno je da bi velika stradanja Srba u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, upravo podsetnikom na NDH-ovsku zločinačku tehnologiju, posebno neke njene manufakturne karakteristike, mogla u najvećoj meri da potakne razmišljanje o tome kako bi ubuduće mogli da se osećaju u Hrvatskoj.

Pošto se vodi računa i o tome kako će na mekšu varijantu „Oluje“ reagovati uticajnije države, matematički je izvedena procena da će tzv. demokratski svet brzo zaboraviti na nožem zaklanog Dušana Vilića (2005. godine) i kanapom udavljenog Momčila Španovića (2012. godine), te nisu hiljade tako ubijene.

Ali se isto tako zaključilo da će ipak drukčije o prirodi takvih zločina razmišljati oni koji bi mogli biti odabrani kao sledeći u redu za ovako surova smaknuća.

Bilo je u sličnim situacijama i primera ideološkog performansa – ruganja simbolima pod kojima su Srbi izborili slobodu od fašizma ubiju čoveka i onda mu stave na glavu partizansku kapu sa zvezdom petokrakom, surovo ga na taj način ponizivši i sadržajno zaokruživši svoju predanost patološkoj odbojnosti gotovo uvek spram istoj nacionalnoj adresi.

Nošeni učincima hrvatskog istorijskog revizionizma i lošim kućnim odgojem ovi savremeni zločinci kao metodu etničkog čišćenja svakodnevno koriste i izvlačenje svojih NDH-uzora iz dna pakla u kojem su završili svoj ratni put, promovišući ih kao konačne pobednike.

Daleko je manje, uostalom, Srba u Hrvatskoj danas nego što ih je bilo kad je završio Drugi svetski rat.

Kada se u Hrvatskoj sudi za ratne zločine onda je to najčešće pravna lakrdija kad je reč o optuženim Hrvatima, ili pravni masakr ako se sudi Srbima.

Prilikom suđenja hrvatskim vojnicima i policajcima zbog zločina nad Srbima u Kerestincu sudsko veće je tamošnju renesansno-baroknu građevinu pretvorenu u logor preimenovalo u konačište, mada je dokazano da je tamo bilo premlaćivanja, silovanja i priključivanja struje ljudima na genitalije.

Stevan Jokić iz Lišana Tinjskih, star 63 godine, ubijen za vreme „Oluje“, tajno je sahranjen u tuđu grobnicu u 20 kilometara udaljenom Zemuniku Donjem. Osam godina kasnije otkriveno je gde su završili njegovi posmrtni ostaci kad je vlasnica grobnice, jedna žena iz Zadra, pokušala da sahrani svog supruga.

Jokićeve kosti su eshumirane ali ubrzo su nakon toga, na putu za Lišane Tinjske, dočekane u zasedi i umalo otete, da nije intervenisala policija.

Jovo Begović je osuđen pod optužbom da je kao član minobacačkog voda kriv za ubistvo hrvatskog civila u Sisku, mada je jedan hrvatski vojnik, koji je bio na licu mesta, svedočio da tog civila nije ubila minobacačka već tenkovska granata u momentu kada je pucao na tenk koji se nalazio u kasarni.

Ali za sudsko veće nije bilo dileme, preimenovalo je tenk u minobacač i poslalo Jovu 10 godina na robiju.

Do sada je uhapšeno 140 povratnika. Većina je puštena u proseku nakon dve godine provedene u zatvoru, ali se malo ko odlučio da reskira i da nevin iza rešetaka čeka završetak dvogodišnje istrage.

Srpska zvanična strana je pristala na spiskove optuženih kako bi izbegli Srbi videli ko bi mogao da bude uhapšen, a Hrvatska već godinama hapsi i one koji nisu na tom spisku.

Ne zna se je li Srbima više imovine zapaljeno, srušeno ili oteto. Šta im se sve događa kad žele da usele u svoju kuću najupečatljivije svedoči primer Stevana Graovca iz Smilčića u Ravnim Kotarima.

Kad je video da nema nikakve šanse da mu država vrati kuću, Stevan je odlučio da se popne na trešnju, na njoj napravi šator i s nje ne silazi dok ne dobije svoju imovinu.

Vest koju je ponudio medijima bila je dovoljno atraktivna, pa su u Smilčić stigli i novinari iz Nemačke i Francuske, digla se velika prašina i Stevanu je kuća vraćena. Nedugo nakon toga jedan čovek na Kordunu, ohrabren ovim primerom, takođe se popeo na drvo.

Ali tema iz Smilčića je već bila potrošena. Stevan Graovac je uspeo zato što se prvi popeo do novinskog naslova: „Kô ptica na grani“. Kakvi bi se samo romani mogli napisati o ovakvim tragedijama.

Zatim je na red došao završni udarac. Evo opet primera iz Ravnih Kotara. Hrvatska država je tamošnjim Srbima 1961. godine uzela 500 hektara zemlje i dala je Poljoprivrednom kombinatu Zadar, a njenim vlasnicima poklonila nacionalizovanu zemlju porodice poznatog pisca Vladana Desnice.

Kad je ta zemlja 2006. godine vraćena Desnicama, njeni dotadašnji korisnici nisu ostali samo bez nje već i bez svojih davno oduzetih parcela. Država ih je prodala za samo 0.70 kuna po kvadratu. I to isključivo Hrvatima.

Srbima izmiče iz poseda i zemlja koju im je svojevremeno poklonio car Franjo Josip. Što im je dala Austrougarska, otima im Hrvatska. Onima koji su se vratili sudovi šalju rešenje o oduzimanju zemlje sa napomenom da mogu da se žale, a onima koji se nisu vratili rešenje lepe na tablu u opštinama gde su Srbi nekada živeli, znajući da za njega neće ni znati, a kamoli da se žale.

Nakon toga na red dolaze zemljišne površine koje niko ne obrađuje ili za njih niko neće moći da plati porez kada se Hrvatska odluči na provođenje tog dela svog zakona o poljoprivrednom zemljištu. Zatvara se krug zatiranja jednog naroda na njegovim vekovnim prostorima.