No one likes us

Род Стујартов хит Sailing, препјеван је од стране навијача енглеског нижелигаша Милвола, у чувену ,, No one likes us, we don’t care”. Овај клуб који и није познат по лијепом фудбалу, али јесте по својим навијачима, а уз ову пјесму доста подсјећа на данашњу Црну Гору, уз једну битну разлику. Никоме се не ,,леди крв у жилама“ од нас.

Данашња геополитичка улога и значај наше државе никад није био, просто речено безначајнији.

Свједоци смо скорашњих дешавања у Украјини. Боре се за козачку постојбину и Европска Унија и Русија. Балкански медији спинују цифре, па слика полу попуњеног Трга Независности у Кијеву, је пренесена као 350. 000 протестаната (пробајте са 30 хиљада, и то смо великодушни). Не помаже ни слика прослављеног боксера Кличка у првим редовима. За нас који смо се подигли на Гвозденом Мајку, Кличко је неко ко је упропастио профи бокс са тактизирањем. Ипак са наше тачке гледишта, можемо Украјинцима само да завидимо. Боре се за њих, пожељни су, свако их жели у свом тиму. Кад погледамо нас, ми смо онај стереотипни филмски дјечак са великом диоптријом, прије кога ће и дебељушкаста дјевојчица бити изабрана у тим.

,,Црна Гора почела преговоре са Европском Унијом“ …….Ово је одзвањало једно вријеме, малтене они старији су мислили, ето нас ту смо. А онда је почело чувено поглавље 23. и 24. Ни ту дух није клонуо. ,,А да два поглавља, ријешиће се то брзо“ . А они бројеви прије и послије 23. и 24.? Не зову се ова поглавља тако јер је неко желио да ода омаж Мајкл Џордану и Кобе Брајанту. Они су редни бројеви, а у преговорима их има више од 24. Са ова два се започело, и већ смо у старту ,,запели“.

А да се и ми окренемо Русији? Не можемо ни то. Пробао је Мило, није да није, хтио је пријем код првог човјека Русије, али се из кабинета Владимира Путина, чуло јасно и гласно ,,ЊЕТ“.  Превише отворено смо шуровали са Америком и НАТО пактом. И да, Американци су спремни да нам дају пуну подршку, још само да нађемо нафту или неко друго природно благо, и ето их. До тада ћемо да добијамо похвале, и пуну моралну подршку, једино да нас не замјене са Македонијом (да се не лажемо, не могу ни на карти да нас нађу, али за ово Орвелово стадо и то је довољно).

А наше двориште, наш комшилук. Можемо ли некоме да закуцамо са кафеном шољом и посудимо шећер? Са једне стране имамо европску Хрватску, која је у финансијском краху ,,повампирила“ национализам, и умјесто да се боре против бриселског намета, главни проблем им је ћирилица. Србију не можемо, па читава владајућа политичка идеологија је направљена на спречавању ,,београдског мијешања и струја“ у наше послове. Скоро осам година послије отцијепљења и даље ,,пролази фора“ напаст званични Београд за све што нам не ваља. А Албанце не смијемо. Они нас гледају канибалистички, и могли би да нам сервирају нешто ,,природно“.

И тако, усамљени, Његошевски ,,сираци тужни без иђе икога“ тапкамо са она два поглавља  и чекамо. Можда дебељушкаста изврне ногу, па нас убаце и ми мало да играмо. Овако остаје нам ко становницима Јужног Лондона, који чекају да Милвол  заигра једном Премијер лигу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: