„Опело за седам стотина из цркве у Глини“ – Иван Л. Лалић
илустрација
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.
Међу зидовима, иза затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса…
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена,
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом. И црвена уста
Свежих рана остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали. Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.
Иван В.Лалић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Drugosrbijanci“ u Beogradu i dudukljansko-montenegrinski šovinisti u Podgorici su prirodni i vrlo posvećeni „advokati“ ustaškog režima, kako onog u NDH, tako i ovog današnjeg koji je svojevrsna „simbioza“ Pavelića i Broza.
Дана 10. априла 1941. у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска која је обхватала територије: Загорје, Славонију, Срем, Босну, Херцеговину, Горске Котаре, Лику, Банију, Кордун, и мањи део Далмације. Анте Павелић је проглашен за Поглавника, односно вођу усташке државе, док је кардинал Римокатоличке цркве у НДХ био Алојзије Степинац.
Антисрбски оријентисан Усташки режим већ од 28. априла 1941. године креће у масовни покољ Срба у Гудовцу, затим на Ђурђевдан 1941. године у Вељуну… Створен је цео систем концентрационих логора Госпић-Паг-Јадовно, гдје је од јуна до августа 1941. убијено преко 40.000 људи, жена и деце (од чега 90% Срба). Затварањем овог логора направљен је концентрациони логор – „фабрика смрти“ Јасеновац, у југозападном делу Славоније, гдје је према налазима и доказима проф. др. Србољуба Живановића убијено преко 700.000 Срба, Јевреја и Рома, док историчар Владимир Дедијер наводи податак да је било и до 1.200.000 жртава у логору Јасеновац.
У Херцеговини су усташки зликовци починили масовни покољ, а највећи су били у Пребиловцима и Придворици. Град Бихаћ је очишћен од Срба (стратиште Гаравице). Усташки кољачи нису презали да убијају Србе у православним црквама као што је то било у Глини и Драксенићу. Јединствен пример у свету је било оснивање концентрационог логора за децу (млађу од 12 година), а то су: Јастребарско и Сисак.
Осим тога, усташки режим од 1941. до данашњег дана прогони ћирилицу и свештенство СПЦ, а имовину православне цркве су палили, пљачкали и уништавали.Сведочимо такво стање и данас. У овим монструозним злочинима над Србима учествовало је преко 2.000 римокатоличких свештеника, који су позивали на злочине над Србима и опраштали грехове најсвирепијим усташама. Ни један тим научника на свету није могао нити ће икада моћи да објасни толику количину мржње и свирепости према србском народу.
Процијењује се да је усташки режим за четири ратне године од 41-45. убио преко 1.500.000 православних Срба на територији НДХ, што у концентрационим логорима, што бацањем у крашке јаме, убиства у кућама, црквама, вашарима, шумама и др.
На једном од њих , да би прикрио и заувек зацементирао јауке прекланих Срба, изградио је своје „светилиште“ у Међугорју !! Ето, и они, те убице и крволоци, себе сматрају хришћанима ! НА ИСТОВЕТНИМ ЛОКАЦИЈАМА УСТАШЕ И НДХ СУ ЗЛОЧИНЕ ПОНОВИЛИ И У РАТУ 90.тих А УСТАШКА ГАРДА БРАНИМИРА ГЛАВАША И ХАНЏАР ДИВИЗИЈА У ЗАГРЕБУ НАМ ГАРАНТУЈУ ДА ЋЕ И У БУДУЋЕ ИСТЕ ЗЛОЧИНЕ ПОНОВИТИ !! АЛИ, ШТО И ДА НЕ ПОНОВЕ КАДА У СРБА ИМА ОНИХ КОЈИ ЧЕТНИКЕ СТАВЉАЈУ У ИСТУ РАВАН СА УСТАШАМА И БАЛИЈАМА.