Опрости ми речи у милости, што те моли` да ми вратиш што ме боли: Лаза Костић – Опрости ми

Опрости ми

Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
над тобом сам мор`о да се нагнем,
руком да се такнем
твоје руке;
ал` ти се светиш, свете мој,
претрну ми рука у твојој,
и да каје своје грехе
у твојојзи нестаде је,
никад више
витим пером да запише,
да се маши за мач бритак-
никад- никад!
Опрости ми! Опрости ми оку моме,
оку моме жељаноме,
што ти упи сунце, твоје лице;
ал` то лице, осветниче,
сазегло ми оба ока,
да не видим ништа
од неба висока
до пуста земљишта-
ништа- ништа!
Опрости ми! Ох, опрости!
Опрости ми речи у милости,
што те моли`
да ми вратиш што ме боли,
да ми вратиш моју руку,
да ми моје вратиш очи,
поред сунца да нисам у ноћи,
под мелемом да не трпим муку;
моје крви уст`ма ми се попе
ох, скини га, немој да се топе
у пољупци`, у сласти големој,-
немој- немој!
Што ме гледаш?
Хој, та сто ме штедиш?
Притисни ме на груди озорене,
одједанпут да изгори све од мене,
да сашуши-
сат остане штогод- да те свету тужи!
Бар толико, да те чути може,-
мили боже!
Тек из твојих уста покајку да прими:
опрости ми!

*

Лаза Костић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: