Optužnica protiv Mihaila Đurića: Razlog – borba za prava Srba i očuvanje Njegoševe kapele

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu

Kt. br. 768/72.
7. VI 1972. god.
Beograd
OKRUŽNOM SUDU U BEOGRADU
Beograd

Na osnovu člana 44 stav 2 tačka 2 ZKP, podižem

OPTUŽNICU
protiv:

MIHAILA ĐURIĆA, redovnog profesora Pravnog fakulte ta u Beogradu, sa stanom u Beogradu u ul. Banijskoj br. 1, rođenog22. VIII 1925. godine u Šapcu, od oca Stevana i majke Milice rođ. Despotović, Srbina, drž. SFRJ, oženjenog – oca dvoje dece, završio Pravni fakultet, vojsku odslužio u JNA – vodi se u vojnoj evidenciji kod SO Vračar, bez nepokretne imovine, neosuđivan, nalazi se na slobodi, –

ŠTO JE:

tokom 1971. u više mahova govorom na javnom skupu i objavljivanjem članaka u listovima i časopisima, u cilju neprijateljskog delovanja protiv našeg društvenog i državnog uređenja, podsticao i pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, prikazujući pritom zlonamerno i neistinito društveno-političke prilike u zemlji, pa je tako:

a) Koristeći diskusiju o Amandmanima na Ustav SFRJ koju je organizovala Sekcija univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu u dane 18., 19. i 22. marta 1971. godine na sastanku Sekcije u prostorijama Pravnog fakulteta u Beogradu, na dan 18. marta pred većim skupom nastavnika, studenata i pozvanih gostiju uzeo učešće u diskusiji, pa umesto da svojim izlaganjem o nacrtu Ustavnih amandmana kao stručnjak doprinese što boljem regulisanju ponuđenih rešenja izjavio „da on neće da govori o slovu predloženih Ustavnih promena, jer o tome uopšte nije vredno govoriti“, a onda je između ostalog rekao i to:

– „svako ko ume da politički gleda i misli lako može otkriti da promena Ustava koja se sada hoće da sprovede nema nikakav dublji društveni smisao, da nema ničeg zajedničkog s nekakvim tobože nagomilanim društvenim teškoćama u koje se ova zemlja zaplela na svom mučnom putu prevladavanja nasleđenih zaostalosti najrazličitijih vrsta i boja, da nema za cilj razrešavanje nekakvih prirodnih, neizbežnih, nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg
društvenog kretanja“.

„treba biti načisto da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili tačnije na njenim razvalinama i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država.

To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči…“

„daleko od toga da možemo biti zadovoljni time kako stvari danas stoje u zemlji, koja se nalazi na svojoj poslednjoj raskrsnici.

Ni sadašnji položaj Srpskog naroda u Jugoslaviji nije nikako dobar, a ne samo onaj u kome bi se on našao u slučaju sprovođenja predloženih promena. I to ne samo zbog toga što je Srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravedno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao Srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid, koji je za vreme Drugog svetskog rata izvršen nad Srpskim narodom. Mnogo je važnije ukazati ovde na to da se Srpski narod već sada nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji, tako da je predložena Ustavna promena, u krajnjoj liniji, uperena protiv njegovih najdubljih životnih interesa. Krajnja konsekvencija te promene bila bi njegovo potpuno dezintegrisanje…“

„nije nimalo teško uvideti da se već sada u sadašnjim uslovima Srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji…“

u SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva Srpski narod faktički nema mogućnosti ni da se služi svojim ćiriličkim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori Srpski narod nema pravo ni na vlastito nacionalno ime ili se bar to pravo osporava onim, nikako malobrojnim Crnogorcima koji se osećaju Srbima.“,

„Ustavne promene pogoršavaju ionako neravnopravan položaj Srpskog naroda. Srbi u vlastitoj republici našli su se u podređenom položaju prema Albancima…“,

„više nego bilo šta drugo danas je neophodno otrežnjenje Srpskog naroda od zabluda u prošlosti. Da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, Srpski narod mora da se okrene k sebi, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet. To je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samopotvrđivanja.“

b) Potom ovaj svoj govor dao da se pod nazivom „Smišljene smutnje“ objavi u listu „Student“ br. 10 od 6. aprila 1971. Godine i u časopisu „Anali Pravnog fakulteta“ u Beogradu u dvobroju za mesece maj i juni 1971. godine.

v) Povodom oduke nadležnih organa SR Crne Gore da se spomenik Petru Petroviću Njegošu, koji je izgradio vajar Ivan Meštrović, postavi na Lovćenu, u časopisu „Umetnost“ za mesec juli – decembar 1971. godine objavio članak pod naslovom „Kamen razdora“ u kome se zlonamerno i neistinito prikazuju društveno-političke prilike u zemlji, a u kome je naveo i to:

„Tako je zbog nemoći javne reči, koja je toliko karakteristična za vreme u kojem živimo sve prošlo bez posledica. Niti se odustalo od namere da se mauzolej podigne baš na ruševinama Njegoševe kapele, niti je odluka o tom rušenju i građenju podvrgnuta naknadnom ispitivanju. Samo što je u međuvremenu znatno ojačao birokratski pritisak, pa mnogo šta od onoga što je bilo namenjeno javnosti nijedošlo do nje. Široki slojevi stanovništva i danas još ne znaju koliko dugo traje mrtva trka prvih imena kulture ovih naroda s bezimenim i bezličnim, ali poslušnim i priležnim pomoćnicima i
punomoćnicima najviše državne vlasti u ovoj zemlji.“

„treba se dobro zamisliti nad stvarnim motivima današnjeg spora oko novog spomenika Njegošu. Nije to nikakav spor izmeđ pristalica i protivnika ovog velikog pesnika, između njegovih pravih i lažnih protivnika, mada se može osnovano posumnjati u istinsku privrženost Njegošu onih koji su hteli da ga zazidaju Meštrovićevim kamenim oklopom.“

„teško je razumeti i opravdati besprimernu upornost pomenutih političkih činilaca u nametanju u svakom pogledu sumnjivog rešenja“,

pa je napred navedenim radnjama počinio krivično delo ne-prijateljske propagande predviđeno i kažnjivo po čl. 118 st. 1. KZ.

PREDLAŽEM

da se pred većem toga suda zakaže i održi glavni pretres, na
koji da se pozovu:
1) Okružni javni tužilac u Beogradu,
2) Okr. Mihailo Đurić, Beograd, Banijska br. 1, da se na pretresu izvede dokaz čitanjem članka „Smišljene smutnje“ objavljenog u listu „Student“ br. 10. od 6. aprila 1971. godine i „Analima Pravnog fakulteta u Beogradu“ u dvobroju maj– juni 1971. godine, članka „Kamen razdora“ objavljenog u časopisu „Umetnost“ za mesec juli – decembar 1971. godine i zapisnika o veštačenju IV br. 435/72 Biroa za krim. tehniku Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove u Beogradu.

O B R A Z L O Ž E NJ E

Navodima okr. Đurića, a posebno uvidom u list „Student“, br.10. od 6. aprila 1971. godine i u dvobroju časopisa „Anali Pravnog fakulteta“ za maj i juni 1971. godine, utvrđeno je sledeće činjenično stanje:

Sekcija univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu organizovala je diskusiju o nacrtima Amandmana na Ustav SFRJ na dan 18. III 1971. godine u prostorijama Pravnog fakulteta.

Zakazanom sastanku prisustvovali su članovi Sekcije i jedan broj studenata i gostiju. U diskusiji je učestvovao i okr. Đurić koji je još odmah u početku svog izlaganja izneo „da neće govoriti o slovu predloženih Ustavnih promena jer smatra da o tome uopšte nije vredno govoriti, da će govoriti o polaznim pretpostavkama i krajnjim konsekvencijama Ustavne krize i o nečem što zakonski tekst ne sadrži, što je u njemu prećutano, što se njime zabašuruje, prikriva, čak mistifikuje“, a zatim održao govor koji je delimično citiran u dispozitivu optužnice.

Okr. Đurić u svom govoru, kako je navedeno, pored ostalog iznosi da promena Ustava koja se sprovodi nema nikakav dublji društveni smisao, da ta promena nema za cilj razrešavanje nekakvih prirodnih, neizbežnih, nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg društvenog kretanja, da je Jugoslavija samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu – odnosno na njenim razvalinama pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih i čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, da se zemlja nalazi na svojoj poslednjoj raskrsnici, a zatim sav ostali deo svog izlaganja posvetio „teškom“ položaju Srpskog naroda tvrdeći da je sadašnji položaj Srpskog naroda loš, da će se sprovođenjem Ustavnih promena njegov položaj još pogoršati, da se Srpski narod optužuje za centralizam, a da je centralizam zaveden i da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid koji je izvršen za vreme Drugog svetskog rata nad njim i nadalje u istom smislu naveo je ono što je pod navodima citirano u dispozitivu optužnice.

Na kraju svog izlaganja okr. Đurić zbog takvog „teškog“ položaja Srpskog naroda ukazuje na potrebu njegovog otrežnjenja od zabluda prošlosti, ukazuje da se Srpski narod mora da okrene sam k sebi, da mora da misli na svoj opstanak, da mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet.

Nadalje okr. Đurić navodi da ne treba raspravljati o podnetom tekstu
Ustavne promene, niti se baviti njegovim jezičkim ispravljanjem i doterivanjem, već da treba tražiti, da treba zahtevati, da se treba zalagati za donošenje nekih drugih ozbiljnijih, odgovornijih, istorijski zasnovanih rešenja.

Početkom aprila iste godine okr. Đurić je dao svoj govor redakciji lista „Student“ radi objavljivanja, što je i učinjeno u broju 10 od 6. aprila 1972. godine, a nešto kasnije isti govor je objavljen po njegovom odobrenju u „Analima Pravnog fakulteta“ u dvobroju za maj i juni, a pod naslovom „Smišljene smutnje“.

Iz ovakvog činjeničnog stanja proizlazi zaključak da okr. Đurić nije imao nameru da svojom diskusijom doprinese boljem regulisanju ponuđenih rešenja u predloženim nacrtima Ustavnih amandmana, već na protiv njegova namera je bila, koristeći ovu diskusiju, da svojim izlaganjem zlonamerno i neistinito prikaže društveno-političke prilike u zemlji, da svojim izlaganjem učini poziv na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije i da doprinese razbuktavanju šovinističkih strasti.

U prilog ovom zaključku ide i činjenica da je okr. Đurić svoj govor objavio u listu „Student“ i „Analima Pravnog fakulteta“ pod naslovom „Smišljene smutnje“, kao i da je okr. Đurić godinama kontinuirano, kad god se radilo o većim zaokretima u našem društvenom razvitku, uvek bio protiv ostvarenja tih zaokreta.

Okr. Đurić se brani da je njegovo izlaganje u navedenoj diskusiji imalo za cilj da sa stanovišta znanja u vezi [s] pitanj[im]a koja su pokrenuta, iznese svoje naučno i stručno gledište, da je išao za tim da pomogne društvu prilikom razmatranja postavljenih pitanja na sastanku Sekcije, da je ono što je izneo saznao preko radia, televizije, a i u kontaktu sa licima sa kojima je dolazio u dodir, da je svoje mišljenje u govoru izneo na osnovu stručnog i naučnog obrazovanja i dalje navodi da je naslov „Smišljene smutnje“ za svoj članak dao namerno zbog toga što je data situacija i njegovo izlaganje odgovaralo ovakvom naslovu.

Ovakvu odbranu okr. Đurića treba odbaciti kao neosnovanu, jer kako je navedeno on ne pruža nikakvu pomoć društvu pri razmatranju postavljenih pitanja, a najmanje sa naučnog i stručnog gledišta. On naprotiv ne govori i ne želi da govori o tim pitanjima pa čak i poziva i druge da ne raspravljaju o podnetom tekstu Ustavne promene. Celokupno njegovo izlaganje u suštini sadrži neistinite tvrdnje u odnosu na društveno-političke prilike u zemlji, a govoreći o „teškom položaju Srpskog naroda“, očigledno ide na razbijanje bratstva i jedinstva koje je tako teško ostvareno.

Okr. Đurić je u istoj nameri objavio i članak „Kamen razdora“ u časopisu „Umetnost“. Ovaj članak je po svojoj sadržini na liniji razbijanja bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije. U ovom članku okrivljeni takođe zlonamerno i neistinito prikazuje društveno- političke prilike u zemlji, jer kako drugojačije i shvatiti navode okr. Đurića „da je nemoć javne reči toliko karakteristična za vreme u kojem živimo“.

Sa svega izloženog ova optužnica je opravdana i na zakonu zasnovana.

Zamenik javnog tužioca
Božidar Đ. Marković

Pročitajte još:

Mihailo Đurić – „Smišljene smutnje“: Srpski narod da se okrene sebi; Jugoslavija guši srpski identitet i integritet