Орсон Велс: Павле Вуисић је био вулкан глуме

Великан српског глумишта, Павле Вуисић, преминуо је на данашњи дан, 1. октобра 1988. Имао је 62 године. Особена личност, такав је био и као глумац. Његова посебна уметничка појава мало кога је остављала равнодушним. Чак и онда када је играо споредне улоге остављао je неизбрисив траг.

Павле Вуисић је рођен 10. јула 1926. у Цетињу. Отац му је био виши државни службеник Краљевине Југославије, а уочи окупације радио је у полицији при Зетској бановини. Породица је припадала кругу оних који су протерани из Црне Горе пошто је Југославија окупирана и распарчана, априла 1941. године. Истоветну судбину имала је породица књижевника Борислава Пекића.

У Београду је студирао право и књижевност, покушавајући да уђе у свет новинарства. Био је и сарадник Радио Београда. Пошто није успело да упише глуму на тадашњој Академији за позоришну уметност у Београду, играо је у позоришту у Панчеву.

Прву филмску улогу je остварио 1950. у „Чудотворном мачу“ Војислава Нановића, а пажњу на свој огроман таленат скренуо је у такође Нановићевом филму „Шолаја“ 1955. године.

У дугој и плодној каријери остварио је низ улога које се и данас памте, у филмовима: „Суботом увече“, „Три корака у празно“, „Непријатељ“, „Буђење пацова“, „Заседа“, „Битка на Неретви“, „Шешир професора Косте Вујића“, „Мајстор и Маргарита“, „Сељачка буна“, „Салаш у Малом Риту“, „Посебан третман“, „Петријин венац“, „Мајстори, мајстори“, „Ко то тамо пева“, „Сећаш ли се Доли Бел“, „Маратонци трче почасни круг“, „Отац на службеном путу“, као и у ТВ серијама: „Сервисна станица“, „Више од игре“, „Камионџије“.

Остварио је више од стотину филмских улога, према неким подацима чак 177. Као ретко ко, увек је, чак и у епизодним ролама, остављао изузетно упечатљив утисак. Зато не чуди што је Удружење филмских глумаца Србије одлучило да управо његово име нови награда за животно дело, која се другим филмским глумцима додељује на Фестивалу глумачких остварења „Филмски сусрети“ у Нишу. Тиме је, Паја, и званично од својих колега добио потврду да је најбољи филмски глумац ових простора.

Вуисић је за себе говорио да заправо „не глуми него се понаша“. Иако је деловао необавезно чак и незаинтересовано, како се носио и у приватном животу, свако његово појављивање на великом платну или ТВ екрану било је посебно.

Разбарушен, деловао је попут боема, а глуму, како је говорио, није волео, и то није крио. Омиљено место била му је београдска Ада, приобаље Саве, и обожавао је боравак поред уопште. Правио је чамце и разна речна пловила – сплавове и уживао је у риболову.

Опредељени противник ондашњег режима, чему је несумњиво допринела породична трагедија, држао се по страни колико год је могао, од јавних наступа преко интервјуа до признања. Притом се, директно, политиком уопште није бавио. Награду АВНОЈ-а одбио је да прими, уз писмено образложење. Тадашња власт, укључујући и самог Јосипа Броза Тита, нескривено су уважавали његов рад, иако свесни ставова које је имао.

Вредносни систем који је неговао видан је и из тестаментарне жеље. Како је записао пре смрти, био је изричит да му на сахрани не говори никакво званично лице, да вест о његовом одласку буде објављена три дана после смрти и да буде сахрањен у обичном гробном месту.

У његовој опоруци, између осталог, пише: „Тестамент Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују. Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Ових шест попова, које за инат хоћу, да се оно што се око гроба ради, раде и ћуте. Нека у себи певају. Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми нико никакав говор не држи“, наводи се у тестаменту Павла Вуисића, који се, као и његово прво љубавно писмо супрузи чувају се у Музеју српске књижевности у оквиру удружења „Адлигат“.

Био је у извесној мери неприлагођен, трпео је околности у којима се налазио. Није подносио мимикрију, говорио је оно што је мислио, остављао неретко утисак мргуда, намћора.

Опште уважаван и слављен, у последњој фази каријере све понуде, убеђивања и молбе да глуми, одлучно је одбијао.

Био је склон писању, литерарном уопште. Бележио је запажања, мисли, сентенце, поезију. Али није то ником показивао и најчешће би написано уништио. Његова супруга је понешто успела да сачува. Има ту мудрих опаски, духовитих мисли, вредних запажања јер је био начитан и образован човек.

И улоге је дописивао, неретко се није држао написаног текста што је нервирало и сценаристе и редитеље, иако је заправо, познато је, у професионалном смислу био врло одговоран – није трпео кашњења нинеодговорност уопште.

Његов професионални дијапазон био је такорећи неограничен, није ту било посебног глумачког фаха: у било којој улози увек је остављао сасвим изузетан утисак, иако је заправо главне улоге добијао ретко.

Чувени Орсон Велс за Вуисића је својевремено рекао да је Павле био „вулкан глуме“.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: