Осављени народ ломачом се рађа

Прича о Светом Сави настала је из његовог пепелишта, а ми би без те приче били још неизговорљиви, недописани, распарани. Из те ватре горења, он је постао САВОЈАВЉАЊЕ и наше НАДОЈАВЉАЊЕ. На ЛОМАЧНИКУ још једне осветне смрти остави србском памћењу да тај жар ИСТИНОЈАВЉАЊА згрће  рукама, да би своју студеност и слабоће  вјечно усијао.

Прича о Светом Сави је непрестано побјеђивање смрти, одлажење од себе ка Оном Вјечном свих нас, изнад нас.
И свака од тих побједа је још тежа, још већа,још узвишенија.

Најмлађе дијете „дивног и страшног“ господина Стефана, постаје од малена најстарије у Господу, кроз смјели бијег, да  се из лова, искреним  богоискрењем, унапоји у кући свих жедница српских, именом Гора Света. И да постане неутјешива,  недохватна ловина свог оца, који организује потрагу. Залуду, јер је млади принц већ закорачио у тихоту, изван метежа и гордљивости, изван погледа Оних који га се не нагледаше довољно.

То је прво побјеђивање, подвиговање, раслављивање, уједностављавање себе, ка Припојништву, Вјечном Завјетништву. Пребјег из лова, Добјег до смирноће Манастировања оних који су могли казивати: ,,Ми знамо“.

Ту ВИДЈЕЛНИЦУ нико прије и нико послије у српском постојању није толико услушкивао и услуживао  трпљењем и достизавањем, да би чаша Српства била чистија, дубља, паметнија. Растково  урастање у неземно био је најотворнији и најудаљенији Дан, најзорнији дан у Србској историји, јер је његов глед знао куда и коме у грљење иде.

НАЈУТРЕНИЈЕ бјекство од свега ка ЈЕДИНОСВЕМУ. Од очекиваног принчевства уразамислио се ка заслуживању ПРИЧЕСТВА. ПРОПУТИО је син а за њим, ево, драга браћо  и сестре, путује његов народ осам вјекова, и више клеца него што стиже. ОДЛАМА се од Свечевог имена, још заборављив, је ли био дан или вече кад је своје, још дјечачко лице из шуме звјеради окренуо ка најугријаној мисли, Богу и рекао: „Ја ти долазим БЕСКОНАЧНИ. Ево ме, само звјерад да оставим звјерадима, сребро  да проспем славожељенима,стреловите соколове умирим. И свој постриг подарим  као извињење, најзлатније сузе једне српске мајке, Ане, убожене Анастасије.

ДРУГО савладавање смрти је онај трновски трен, када је нагледани, омудрени, богооки, пуноручни, Светознани Свети Сава, засанио у зимско бугарско дочекање, овај доносилац БЛАГОГЛАСЈА, БЛАГОРИЈЕЧИ, БОГОИСПУЊЕЊА.

И ТО ДРУГО ОСВЕТИЊЕНО смирење је настало као и ПРВО, из путниковања,  прелаза  из једног свијета у други, из ражељених упитнина Светих земаља у којима је архиепископ Сава боравио и ослушкивао себе, у призиву рода свога, куда ли је и шта ли је, јесу ли се браћа убраћила, да ли су првосвештеници још утјеха свом  народу.

И његове непропадне мошти починуше тако близу, а тако далеко од  Србије, да би чудесноћом  наградиле Бугарску, која се дичише што свечево тијело прихвати као богодар.
Савино тијело  је починуло у Милешеви ( док је људско гордење давно погинуло ) за живота земаљског, кратковјечног. Богољубљена мисао покорила је тијело племића а узвисила га у БОЖНОМ и заувијек утихнула „бесовске пјесме“.

Милешева је постала вјечно прољеће,сунчаник, најблагомилосније топлиште које су подариле Савине мошти, најсвјетлоносније,  и Са Острогом најсветоносније ПОСВЕТИШТЕ у српској ВЈЕКОВНИЦИ.
И од тада је Милешева, Савино коначиште а истинско јутриште, постала најпиткија ријеч код Срба,а Сава прва и једина, јер гдје год је коракнуо звјериња је претварао у кротку јагњад, каменишта у изворишта, пустоши у разведрене куће.Он је био и остао, он јесте и садања пуноћа српског дисања и најдалековидније рочиште са Богом.

Он који је утишавао жеђ за пјесмама, постао је најстварноснија и најгрлатија  српска химна, поносник, коју су знали чобанчад, себри, велможе, наше ватроносно молитвиште, чија молитва још није пресахнула, ето толико вјекова. Док су други мрмољили ми смо Савом течно говорили, најасније, најистинитије. Све неозначено Светим Савом би добило смисао, прокорачило, прожуборило, пробуктало ,Савоточило, и у нас се уточило, да нам буду пуна уста, са четири слова просторнија од било којег живота. Он се није наживио да се могао набожити и народ свој Светим Духом забожити.

Сава божији оданик, прво је постао човјеком у Богу ,него што је земно одрастао и замомчио се. Он је занебесније  заБогомолио, него што је принчевски господарио и сластио се титулама и имањима. Он,   заистински слуга свом народу, најтиши побједилац, да би му српски народ заимао, да би нас увео и представио у БОЖНИШТВУ, да нам се именик и православник не би утулио, у многомрзаном свијету, гдје су се челемице сударала царства у пјенама животосјени и варљивости.Савино сјеме је доброродно ,јер је богородно, да би  из њега народ Савин постао Христоносан и Христоречен, јер Растко је надрастао свој вијек и ево, расте у нама сваким вијеком још стварније и жељније.

Његова појава је датумник којим се јесте и улази у вјечни живот,Сава је учитељник,који је побјегао да би стигао (други стално бјеже од себе, од народа, да никада не стигну.

Савина ожудња за Богом чекала је очев и мајчин БЛАГОСЛОВЕНИК, јер је побјегао а да се не осврне. И бјежи, ево, светац из злобја осилатих, да никад не не предахне, да би касније даноноћно са Хиландарја смотрио очински, синовски, братски, христијански на земљу Србију.

И та љубовидност је дозвала и измолила родитеље, да буду утјешно најближи својој многољубљеној ,,особини“, да вјекују са пригрљеним чедом, да умиру а  да би трајно живјели. А да их се он нагледа још мало, у Симеона и Анастасију, госте у Господу, да им старост подмлади, да бесмртним љетником усели Свесрпско на Атос.

Сава нам је ваздигао поглед, и одредио мјесто под небом, Он, неодморни ИСПУЊЕНИК богослова, јеванђелник најљепши, РАЗГОВОРНИК са другима и нама самима, нама слабима.
Када небратно и слаборазумно превлада код браће његове, и сујете раставница,он ће моштима Светог Симеона, великосхимника, измириоца, да братски јед и срџбу своје браће Стефана и Вукана  смири, да их посавјетује и озагрли, љубављу и слатким ријечима.

БЕЗУМИЛАЦ и БЕСТИДИЛАЦ Синан–паша у доба страшних Агарјана запаши мржњом и страхом од Савиног  лика  на заставама устаника у Банату, предвођеним мучеником епископом Теодором, чију кожу затегоше на мехове. Засмета му Онај који је далеко одмакао, кога не могаше стићи, ни забринуте потјере кад је утекао, ни наум Синанов. Јер он није бјежао да не стигне, већ да се врати, да се стално нама враћа.
Посегнуо је да смиреног Саву заувијек докрајчи, да га распарампарчади, да га раскостоломи, да га рашије, да га из Срба поништи, пребрише, да нас растемељи и обестрви.

Али није могао, јер САВА ЈЕ БИО ВЕЋИ ОД ЛОМАЧЕ, ГОРИО ЈЕ НЕИЗГОРИВ, у најразбукталијој ломачи сваке српске лобање, у најкивније помјериште, у непамћени осветлук.
И то је Савина ТРЕЋА побједа смрти. Тек ту он се остварује, надмудрилац пакости, да би се из тињајућег, још млаког пепела, ракалемио  у сваку српску кичму, зјеницу, песницу, дамар, жилу. Разгорио се као мећава  вјековима, људима, легендама, славама.

Гдје год би трунка тог МУЧЕНИЧКОГ жара пала, прозборио би по један СВЕТОСАВНИК, УСАВЉЕНИК
Хтјели су Саву да ИСАВЕ, да га понизе у пребрис, да га измјесте у недозив, из српских уста ућуткају, али залуд, јер они осташе оставити и испроклети пред непролазним и непобјеглим судом.

Сава је први буктињасти српски СЛОВОЖАЛ, наша мјера најтачније људскости и неизговорене рјечитости,
И док год је хљеб наш био засављен није народ Растков био гладан, јер је из квасања његових ријечи ницала свјетлост која је његовим ликом светлолико тамјанила и мирисала, крштавала и хранила.
И САВУ смо славили све док није заварчило,  зајахало, неко друго, турколико доба, које је хтјело да  га помезети, да га ћушне са прочеља, да би неки новопобједитељи забанили и замађијали нас,
да Србима укрије Саву. Важнији су била новокоминтерновска продужена мерачења, нови датумници, него најчистије лице једног Србина. Нагрнуло је још једно  ПРОТЈЕРИШТЕ (овај пут духовно) и препадање Савине дјеце, која Оца често заборављаху.

И ове РАЗНООРУЖАРЕ Сава надмудри и надјуначи и врати нам се после пет деценија, свјетлији но икад ,одморнији, жеднији нас но икад, прекорнији, србинскији.
Овај помиритељ Истока и Запада, заумитељ и остваритељ добра међу људима, наше МЕЛЕМНИШТЕ. Он који је био најбржи и најосмишљенији раст у српском постању УЗРАСТАО је храмом на Врачару гдје је сагорио да би у нама горио, ускликом љубави, СВЕУТЈЕШНИК, Одричник од  господског и продобник смирења .

Не плачите Срби на том плачишту, на том спаљеништу, нашем Јерусалиму, Косовишту, јер ту је сада српско небниште и степениште. Ко се ту не огрије тај се  никада у сунце није загледао, ни себе  разумио и видио, ни видовније Саву призивао .
ДОБРОДОШАО САВО, СРПСКА ГЛАВО И СЛАВО.
 
                       СРПСТВО ТЕ ИШТЕ.

Слободан Чуровић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: