Oslobođenje Beograda u Velikom ratu: Pod komandom Petra Bojovića hrabra srpska vojska oslobodila je Prestonicu

Piše: Jovana Cakić 

Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.

Nakon objavljivanja rata Srbiji, regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas:

„Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat… Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče… Moja je vlada… htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država… Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi… Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku… Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme!“

Nakon objavljena rata u noći između 28. i 29. jula 1914. godine, sa teritorije tadašnje Austrougarske otpočeo je napada na Beograd.

Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola obratio se proglasom narodu 6. avgusta:

„Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi… Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu… Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat“

Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda, srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf.

Masa izbeglica nalazila se na kraju fizičkih i psihičkih snaga. Iskrcavanje na Krf opisao je francuski očevidac: „Svi uopšte behu potpuno iscrpeni, strahovito mršavi. Jadni Srbi. Izlazili su iz čamaca pridržavani od mornara i šesera, penjući se teško uz brdo podupirajući se puškama i najzad se survavali potpuno iscrpeni, gotovo besvesni“. Izmučene srpske vojnike svakodnevno je kosila smrt. U početku je bilo prosečno 120 smrtnih slučajeva dnevno. Bolesnici su radi izolacije i lečenja bili skupljeni na ostrvu Vidu, ali na njemu se odigravala takva agonija da je među Srbima ostrvo postalo poznato pod imenom „ostrvo smrti“. Naš pesnik, Milutin Bojić, opevao je stradanje svog naroda kroz, danas, dobro poznatu pesmu „Plava grobnica“

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta

I vazduhom igra čudna pantomina?

To velika duša pokojnikā luta.

Stojte, galije carske! Na groblju braće moje

Zavi’te crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, kô pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena,

Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

Ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ’ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom!

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!

Na Krfu se preživela srpska vojska odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd.

Prva armija Vojske Kraljevine Srbije, pod komandom vojvode Petra Bojovića, ušla je trijumfalno u prestonicu samo mesec i po dana od proboja Solunskog fronta. Tog 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta Dunavske, Moravske i Drinske divizije, već ujutru na ulicama Beograda pojavile su se prve komite, a oko 10.30 u grad je prodro konjički eskadron Dunavske divizije i izbio na Kalemegdan.

Već oko 13 sati poslednji okupatorski vojnici napustili su Beograd, rušeći za sobom mostove. Oko 15 sati Moravska i Dunavska divizija su se našle na liniji Veliki Vračar – Banjica – Topčidersko i Banovo brdo, te je Beograd zvanično bio oslobođen.