Ostrakizam i žvakanje zumbula: Primer Novaka Đokovića

Piše: Ivan Radovanović 

Kada je ujutru (po našem vremenu), doneta odluka da se Novak Đoković deportuje iz Australije, jedan dve i po hiljade godina stari mehanizam ponovo je dobio na važnosti.

Ostrakizam, desetogodišnje proterivanje iz Atine, i to ne na osnovu zakona nego jasno iskazane želje atinske javnosti, suštinski je najveći pobednik slučaja Đoković.

Da bi bilo jasnije, treba znati da je ostrakizam sporovođen na gotovo identičan način na koji danas funkcionišu i sprovode „javnu volju“ lajkovi na tviteru i ostalim društvenim mrežama, baš kao i komentari ispod tekstova na portalima.

Dakle, nije bio potreban nikakav poseban prekršaj za ostrakizam. Nije bilo ničeg osim pitanja koje je članovima polisa postavljano na Skupštini (obično u januaru ili februaru), i koje je glasilo: „Da li želite da održite ostrakizam?“

Ukoliko je odgovor glasio „Da“, onda bi se ostrakizam i dogodio, u roku od dva meseca, i to tako što bi građani (svih slojeva) na krhotinama keramike ispisivali ime onoga koga žele da proteraju.

Ako se pitate zašto bi nekoga proterali, da li je postojala neka optužnica, zločin, zavera, bilo šta, odgovor je – ne.

Malo politika, malo glasina, malo javnost koja je bila ista kao i danas, i očas posla bi tvoje ime završilo na toj krhotini koja je određivala život.

Ko da bude kriv?

Suštinski, kao i u Australiji, neka politika bi javnost najpre pitala: „Da li želite da vam neko bude kriv“, a onda bi, u slučaju potvrdnog odgovora, sledeće pitanje glasilo: „Ko, po vašoj želji, treba da bude proglašen krivim?“

Idealno polje za manipulaciju, političku pre svega, ali, i to ne treba zaboraviti, i za smanjivanje političke napetosti. Ostrakizam je bio divan ventil za smanjivanje javnog besa.

Taj javni bes i nije ništa drugo nego naglo i masovno izbijanje ličnih frustracija, koje mogu da budu izazvane bilo čime.

Čuven je primer Aristida, kojeg su u Atini zvali „Pravedni“, i kojem je prišao jedan nepismeni „predstavnik javnosti“ i zamolio ga da, umesto njega, ispiše ime na keramičkoj krhotini.

Aristid je pristao, pitao: „Koje ime?“, a predstavnik javnosti, koji ga nije prepoznao, mirno je rekao: „Aristid“.

„Zašto“, pitao je Aristid, i dobio večni odgovor: „Nervira me što ga zovu – Pravedni“.

Lični gubitak

Drugim rečima, jako malo je potrebno za gnev javnosti. Tako je i u slučaju Đoković, koji se dešava u trenutku kada je ta javnost, svaki njen delić, frustriran, ako ničim drugim a ono dvogodišnjom pandemijom, i kada svako, bar zbog toga, oseća neki lični gubitak (i to što ne možeš u bioskop lični je gubitak).

Neko je za sve te umnožene lične gubitke i frustracije morao da bude kriv. Politika je to shvatila, i pronašla krivca. Onoga uz čije ime ide nadimak „Najbolji“, što, možete zamisliti koliko, nervira sve one koji nikada neće biti najbolji ni u čemu, i mrze kada im to bilo ko, delom ili nadimkom, nabija na nos.

Posle tog početka, nastavak je logičan. Javnost glasa, na mrežama, u medijima, političari sve to podstiču, broje lajkove, čitaju komentare i reaguju onako kako javnost od njih traži, uz sve ostalo time i skidaju sopstvenu odgovornost sa dnevnog reda.

U slučaju Đokovića, ostrakizmom. I on, pritom, nije obrazložen nikakvim objašnjenjem o kršenju zakona i propisa nego, najpre, izjavom australijskog premijera u kojoj je navedeno da Đokovića deportuju „zbog žrtava kovida“ (!?), a zatim i odlukom suda, po kojoj je deportacija sasvim u redu, jer bi Đokovićev ostanak u Australiji „ohrabrio antivaksere“ (!?).

Drugim rečima, sve se dogodilo baš kao u Atini pre dve i po hiljade godina:

Da li vam je teško, besni ste, frustrirani?

Da!

Da li hoćete nekoga zbog toga da kaznite?

Da!

Pa divno, evo izvolite.

Posle toga idu glasine, malo rasprave na pijacama (nekada), malo štampe i tvitera (danas), na taj način se formira „lista kandidata“, i priča je gotova.

Glasovi iz bunara

Postoji još jedna divna paralela između ostrakizma nekada i ostrakizma danas. Arheolozi su u jednom zdencu u blizini Akropolja pronašli gomilu bačenih (sakrivenih) krhotina, na kojima je bilo ispisano Temistokleovo ime.

I bez obzira na to što čuveni pobednik nad Persijancima kasnije nije izbegao zlu sudbinu (proteran je iz Atine), jasno je da je, bar jednom, glasanje o njemu bilo namešteno. Neko nije hteo njegovo ime na krhotinama, neko ga je, dakle, hteo u Atini.

Baš kao što danas neko želi Nadala u Australiji, pošto se o njegovom kršenju pravila – stigao je u Australiju pre nego što je po zakonu smeo – nigde nije raspravljalo. Krhotine sa njegovim imenom bačene su bunar.

Divlja demokratija društvenih mreža identična je divljoj demokratiji atinske javnosti. Sjajan ventil za smanjivanje napetosti, i sjajan mehanizam za manipulaciju svake vrste.

I to je sasvim jasno, ali ostaje nejasno nešto drugo.

Zašto gomila današnjih, domaćih, intelektualaca ne samo pristaje nego i traži da dobrovoljno učestvuje u toj papazjaniji modernog ostrakizma, u osudi onoga kojeg je gomila, na nagovor politike, izglasala za proterivanje?

Zašto upinjanje da se jedan čin linčovanja, zarad smirivanja društvenih tenzija, opravda raznim glupostima, od kojih su najgore one koje se bave „Novakovim pogrešnim verovanjima“?

Pa smo mogli da pročitamo kako je on „sumnjiv“ jer grli drveće, ide u one bosanske piramide, druži se sa raznim šamanima…

Kakve to veze ima sa njegovim (ne)učestvovanjem na Otvorenom prvenstvu Australije? Da ne pričamo da bi svako ko sebe smatra intelektualcem, morao da zna da ovaj svet svoje postojanje i napredak može da zahvali gomili čudaka, od kojih su mnogi bili i proterivani.

Pitagora nije manje Pitagora zato što se užasavao boba, ili zato što je smatrao da je opasno dodirivati belog petla.

Njutn nije manje Njutn zato što je najveći deo vremena posvećivao ne fizici, nego alhemiji.

Tesla je bio pun fobija, opsesivno kompulzivan, autističan, pa je bio Tesla.

Uostalom, zar naša civilizacija, pa i australijska, ne počiva na onoj veri koja tvrdi da je postojao neko ko je hodao po vodi, oživljavao mrtve i hranio hiljade sa par vekni hleba?

Hoću da kažem, taj Novak Đoković je svoju društvenu ulogu, ako se od njega to traži, kao i odgovornost prema društvu, što se tako izričito od njega traži, ispunio i pokazao tako što je u svom poslu uradio najviše što se moglo uraditi.

Da svako od nas uradi isto toliko, najviše, u onome što radi, da pomeri granice i bude najbolji, ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto, pa sve da i svi njegovi stanovnici grle mečke i žvaću zumbule.

Mit o izuzetnosti

I nema nikakve potrebe podsećati da igra tenis zbog novca (svi nešto radimo zbog novca), a još manje istraživati QR kodove, i identifikacione brojeve na njegovim testovima, a sve u nadi da će biti dokazano da je kriv.

Uostalom, australijsku državu to nije interesovalo. Da jeste, imala je prost način da to utvrdi. Analiza nečije krvi jasno pokaže da li je isti imao kovid, i kada.

Niko nije ni probao to da uradi (da posumnja u analize koje je Đoković dostavio), jer, u datom slučaju, to nije ni bilo važno. Ostrakizam se, ni onda ni danas, nije bazirao na objektivnoj krivici, nego, isključivo, na želji javnosti da joj neko bude kriv, za sve.

Takođe, još sumanutije i krajnje neznalački, izgledaju pokušaji intelektualaca, pre svega domaćih, da u celom slučaju opravdanje ostrakizma nađu u tome što se, na njihovo zgražavanje, većina građana Srbije identifikuje sa Đokovićem, i što se, na taj način, širi „nacionalistički mit o našoj posebnosti“ i o našoj „večnoj žrtvi“.

Tako se moglo pročitati i da „nismo svi Novak“ i da sve to budi nacionalizam, i gomila sličnih floskula, koje, sve odreda, čak i kada govore nešto što je tačno (izjava da nismo svi Novak jeste tačna), prenebregavaju da ta vrsta identifikacije niti je naš izum, niti posebnost, i da sport u današnjem svetu ima i tu ulogu nacionalnog kohezionog faktora, da je neka vrsta adrenalina koji, kod svih, budi onaj ponos koji se na druge načine ne može osetiti.

Smisao agona

Džordž Orvel, koji nije preterano voleo sport, još 1945. godine je u svom eseju o sportskom duhu za tu „anomaliju“ optužio američko i englesko školstvo koje toliko inisistiraju na igrama i kompeticiji, ali je i tačno primetio da sam sport sadrži to nešto, takmičarsko, ratoborno, što ljude, i kroz samo navijanje, čini (izmaštano) posebnima.

Kome to nije jasno treba da pogleda spot koji su u Čileu napravili uoči Svetskog prvenstva u fudbalu 2014. godine, održanog u Brazilu.

Snimljen je u pustinji Atakama, u kojoj su, par godina ranije, trideset trojica rudara rudnika San Hoze čitavih sedamdeset dana bili zarobljeni pod zemljom. Čitav svet je pratio pokušaje njihovog spasavanja, ono je na kraju bilo uspešno, a u samom spotu učestvuju isti ti rudari, zagrljeni, usred pustinje.

I jedan od njih uzima u ruku zemlju (čileansku), stavlja je u teglu i govori da će tu zemlju (svetu) u Brazil poneti njihovi fudbaleri, koje je, inače, žreb smestio u „grupu smrti“ sa Španijom i Holandijom.

„Kakva grupa smrti! Mi smo smrt pobedili!“, uzvikuje rudar, a onda sva trideset trojica urliknu „Čile!“ Svako ko pogleda taj spot, naježi se.

Sport, dakle, često služi i tome. Da se osete pripadnost i ponos, da se prevaziđu nesreće, da se krene napred.

U slučaju Đokovića i Srbije, koja je tolike godine provela zatrpana, ništa normalnije od identifikacije, svih, sa njim. On jeste pokazao da ljudi koje su istorija i politika učinili gubitnicima mogu da pobeđuju, da budu najbolji, da osvoje sve ono što je toliko dugo izgledalo nedostižno, da budu ravnopravni (i bolji) u stvarima koje su decenijama, u kolektivnoj svesti, bile rezervisane za one sa bogatog Zapada.

I šta je onda loše, u tvrdnji, netačnoj, da smo svi mi – Novak.

Šta je loše u potrebi čitave nacije da ga brani, onda kada je neko odlučio da nad njim primeni ostrakizam, i protera ga sa turnira čiji je on simbol?

I na kraju, kao ultimativna jeres:

Zar nije upravo naš posao da krhotine keramike sa njegovim imenom bacimo u bunar?

Ako ni zbog čega drugog, ono zato što ostrakizam jeste odvratni relikt divlje demokratije, a ona nam, čitavom čovečanstvu, preti čak i više od pandemije.

Izvor: RTS