Otac Velibor Džomić o Izabranim delima Mitropolita Amfilohija: Sve što je sticao – sticao je Crkvi Svetosavskoj

Mitropolija crnogorsko-primorska organizovala je predstavljanje Izabranih dela blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija u subotu, 29. oktobra 2022. godine, u velikoj sali hale 4, na 65. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Govorili su prof. dr Boško Bojović, prof. dr Srđa Trifković, prof. Vesna Todorović i protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić.

„U navečerje dvogodišnjice od kada je Mitropolit Crnogorsko-Primorski Amfilohije, uoči Lučindana 2020. godine, promenio svetom predstavljanje njegovih Izabranih dela u 36 do sada objavljenih tomova na 65. Sajmu knjiga u Beogradu nije samo bogoslovski, književni, kulturni i nacionalni događaj nego i jedno u čitavom nizu molitvenih sećanja na ovog značajnog bogoslova i jerarha Srpske Pravoslavne Crkve u drugoj polovini HH i na početku HHI veka“, naveo je na samom početku protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić.

Njegovu besjedu prenosimo u cjelosti: 

Oktobarski Sajam knjiga je kulturni događaj čiji je redovni posetilac decenijama bio i blaženopočivši Mitropolit Amfilohije. Slobodno se može reći da, posle Cetinjskog manastira u kome je stolovao pune tri decenije i Sabornog Hrama Hristovog Vaskrsenja u kome čeka drugi dolazak Hristov i sveopšte vaskrsenje iz mrtvih, kao i Beograda koji je neizmerno voleo i u svom srcu od dečačkih dana nosio i Hrama Svetoga Save u koji se na svoj način ugradio, Sajam knjiga u Beogradu predstavlja jedno od dostojnih mesta za predstavljanje Izabranih dela Mitropolita Amfilohija.

Večeras treba reći i to da ovo nije prvo predstavljanje Izabranih dela Mitropolita Amfilohija na ovom najznačajnijem srpskom saboru knjige. Na prethodnom, 64. Sajmu knjiga u Beogradu 2019. godine, Izabrana dela Mitropolita Amfilohija su počastvovana jednom od nagrada Sajma. Kao jedan od dugogodišnjih bliskih saradnika Mitropolita Amfilohija, tokom prethodne dve godine, i pored brojnih poziva sam se uzdržavao da javno govorim i pišem o njemu. Ne zbog toga što su se za reč prvi javljali mnogi koji su ga mnogo manje poznavali, ali koji su ga na svoj način voleli i poštovali, nego zbog toga što sam imao unutrašnju potrebu da se sve ono što sam kao sveštenik i Srbin iz Srbije doživeo i, zajedno sa ostalom bratijom i sestrama, proživeo sa njim u služenju Bogu i našoj Svetoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u Crnoj Gori slegne i da, kako bi Mitropolit Amfilohije često znao da kaže, taj unutrašnji doživljaj i iskustvo dobiju svoju pravu meru. Svestan sam i večeras da se sve to još uvek nije sleglo, ali sam, takođe svestan, i da, bez obzira na protok vremena, taj lični doživljaj nikada neće biti lišen sinovske emocije.

Kada je u pitanju Mitropolit Amfilohije siguran sam da smo, i pored svega do sada izrečenog i napisanog o njemu i njegovom delu, tek na početku i da u vremenu pred nama tek treba proučavati njegovo delo. Duboke su pastirske brazde koje je Mitropolit Amfilohije ostavio iza sebe tokom svoje 50. godišnje monaške i profesorske i 35. godišnje arhijerejske službe u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Najdublje su, bez sumnje, one u Crnoj Gori, ali nisu plitke ni one gde god živi Srpski narod, posebno na Kosovu i Metohiji, kao ni one na vaseljenskom crkvenom planu. Mnogima nije poznata dubina i širina crkvenog života, ali je sigurno da je on u životu Srpske Pravoslavne Crkve i Vaseljenske Crkve Hristove ostavio dubok i neizbrisiv trag. Mitropolit Amfilohije je, pre svega, bio pravoslavni bogoslov i sveštenoslužitelj čije se bogosluženje nije završavalo izlaskom iz svetog oltara. Njegov oltar, a oltar je najsvetije mesto u Božjem hramu, bio je sav svet, a njegov saslužitelj i sabrat je bio svaki čovek koga je sreo i koga je zagrlio ljudskim i hrišćanskim zagrljajem oca i brata. U tom i takvom podvigu služenja Bogu, Crkvi i rodu je, najvećim delom, nastalo 36 do sada objavljenih tomova njegovih Izabranih dela.

Mitropolitova bogoslovska, književna i nacionalna dela su nastajala u jednom crkvenom, ali u tri različita društvena okvira. U prvom, tokom njegovog bogoslovskog obrazovanja u Srbiji i Grčkoj. U drugom, za vreme njegovog sveštenomonaškog, profesorskog i episkopskog služenja u Beogradu i Vršcu. I u trećem, u Crnoj Gori od izbora za Mitropolita crnogorsko-primorskog do upokojenja. O svakom od ta tri perioda se može dosta i podrobrnije govoriti, a ja ću se, u ovoj prilici, samo ukratko zadržati na ovom poslednjem.

Važno je da se kaže da je za razumevanje ovih njegovih objavljenih knjiga, kao i budućih koje će, ako Bog da, biti objavljene u Sabranim delima neophodno da se imaju u vidu prilike i vreme u kome su i kako su one nastajale. Na drevni svetosavski tron cetinjskih mitropolita ga je, posle izbora od strane Svetog Arhijerejskog Sabora, ustoličio Patrijarh Pavle sa više arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve 30. decembra 1990. godine. Siguran sam da tada nije mogao ni da pomisli da će mu najviše vremena, snage i života odneti borba za očuvanje jedinstva Crkve, a na kraju njegovog zemaljskog života i borba za njeno postojanje u Crnoj Gori. Nekoliko meseci pred svoje blaženo usnuće je, kada se još nije znalo kako će se zlo dalje razvijati i kada promene u Crnoj Gori nisu bile ni na vidiku, Episkopu Raško-Prizrenskom Teodosiju rekao da mu je od svih godina života – poslednja bila najteža.

Drevna i slavna Crnogorska Mitropolija se tokom osam vekova svoga postojanja, posebno posle osmanske okupacije Balkana, bezbroj puta nalazila u teškim situacijama. Crnogorski mitropoliti su, po nevolji, postajali i svetovni gospodari. Crna Gora je, po Simi Milutinoviću Sarajliji, postala ”ubježište Serba”, i ”vrt Srba rajski”, i ”oderžciste slave i ponosa”, a ”Crnogorci! Oci Serbov pravi”. Od 1941. godine, a posebno na kraju HH veka, Crna Gora nije ličila na sebe. Tokom istorije Crne Gore su se događale velike i sudbonosne promene koje su tektonski razjedale i razarale njeno biće, ali nikada nikome nije padalo na pamet da razura jedinstvo Crkve Hristove u Crnoj Gori. To nebivalo zlo se isprtilo u vremenu Mitropolita Amfiloha i neprekinuto je, sa manjim ili većim intenzitetom, trajalo tokom njegove tridesetogodišnje arhijerejske službe u Crnoj Gori.

Njegovi poštovaoci i kritičari u i izvan Crne Gore se ne slažu u mnogo čemu, ali je i jednima i drugima jasno da je Mitropolit Amfilohije bio ličnost koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Savremenici, a posebno njegovi bliski saradnici, dobro znaju da je on, bez obzira na pohvale i pokude, najbolje znao šta mu valja činiti i šta je njegova misija u Crnoj Gori. Došavši na Cetinje i u Crnu Goru iz koje je kao dečak otišao za knjigom, prigrlio je svete ćivote i čvrsto je stajao na kamenu vere. Drugog oslonca nije imao, a bolji od toga nije ni tražio! Na tom kamenu prave i tvrde vere su nastajale i njegove knjige.

U Crnoj Gori je krajem 1990. godine zatekao svega dvadesetak sveštenika i monaha i preko 650 oburdanih, opoganjenih i opustelih hramova. Gledali smo kako mu se sve, pa i ono što se iz naših zemaljskih perspektiva činilo nemogućim, umnožava molitvom i neodstupnim služenjem – i sveštenstvo, i muško i žensko monaštvo, i hramovi, i bogoslovija, i izdavačka i misionarska delatnost, i crkvene ustanove, i narodne kuhinje, a najviše njegov raspeti i ranjeni narod koji je za života oslobodio od višedecenijskog straha! Na isti način su, tiho i bez pompe, nastajale i umnožavale se i njegove knjige u skromnoj mitropolitskoj, a po svemu monaškoj keliji.

Jedan sam od brojnih svedoka koji zna da je sve počeo sa verom, molitvom i blagoslovom. Vreme je pokazalo da mu njegove knjige nisu bile na pravom mestu, jer je prvo i najduže obnavljao veru i dušu u narodu znajući da će ta unutrašnja, duhovna obnova neminovno dobiti i svoj vidljivi, spoljašnji izraz. Opojavao je neopojane žrtve, pobijene od bratske ruke i proterane iz zemaljskog pamćenja, jer je znao da ni živi na zemlji ne mogu imati mira i napretka dok se mrtvi ne umire pod zemljom.

Aveljevska rana Crne Gore i nova kosovsko-metohijska su bile najveće rane Mitropolita Amfilohija. Nema bratske jame od Crne Gore do Slovenije koju nije opojao i imena žrtve koje nije molitveno pomenuo. Pobijene žrtve je sačuvao od tame zaborava. Mrtve je mirio sa mrtvima i žive sa živima baš onako kako je i rekao u svojoj pristupnoj besedi u Cetinjskom manastiru 30. decembra 1990. godine. Njegov doprinos objavljivanju tih knjiga i podsticanju pismenih ljudi da ih pripremaju i objavljuju kao nove mučenikoslove je nemerljiv. U obezboženoj Crnoj Gori se bavio najtežim poslom – ohristovljenjem čoveka i njegovog života. Više puta nam je govorio da Sveti Sava nije ukinuo sve paganske običaje koje je zatekao u svome narodu nego ih je ohristovljavao i tako im davao najdublji hrišćanski smisao. Tim Savinim tragom je išao i Mitropolit Amfilohije.

Dubinski je osetio zlo koje se isprtilo pred Crkvom u Crnoj Gori, a svaki oltar, čak i onaj najudaljeni, seoski, branio je sa poverenim mu sveštenstvom i monaštvom od novih bezbožnika i bezakonika kao da je oltar Cetinjskog ili Ostroškog manastira. Nema seoske crkve, a posebno razrušenog crkvišta ili manastirišta, koje nije rasčistio, okrčio i posetio po desetak puta, a na njima je, pod vedrim nebom kao pod najlepšim crkvenim kubetom, služio svete liturgije kao u najlepšim hramovima Božjim. Ljudskim merilima posmatrano, pravo je čudo kako je stigao bilo šta da piše i napiše u raspetoj Crnoj Gori. Došao je na tron cetinjskih mitropolita u vremenu u kome je doslovno projavljena Njegoševa reč da ”ove gore ne trpe regule”. Bez obzira na to, posebnu pažnju je posvetio odbrani jedinstva i dostojanstva Crkve, ali i njenih ugroženih prava koja, opet da pomenem Sarajliju, čak ni osmansko ”Turstvo”, nije poricalo.

U vremenu koje obiluje ”svepameću i sveznanjem”, mudri Mitropolit Amfilohije je oko cetinjske duhovne vatre okupljao sveštenike, monahe, pravnike, ekonomiste, arhitekte, građevinske inžinjere, vajare, slikare, pesnike i koga sve ne, jer je, po premudrom Solomonu, znao da je ”mudrost u savetu mnogih”. Gledao sam ga, kao i mnogi drugi, kako je satima sa najvećom pažnjom slušao razne ljude i na kraju je od svega izdvajao ono što je od izrečenog prosejao kroz Hristovo sito i izmerio merom Crkve. Jedan je od retkih koji je umeo da sluša bez obzira što je imao šta da kaže, a i znao kako i kada da progovori.

Nije bio mali udar na Crkvu u Crnoj Gori. Od pokušaja stvaranja veštačkog raskola udbaško-policijskim osnivanjem tzv. Crnogorske pravoslavne crkve do donošenja, kako ga je mitropolit s pravom nazvao, ”bezakonog” Zakona o slobodi veroispovesti, Mitropolija Crnogorsko-Primorska je bila na trodecenijskoj golgoti i raspeću, a on prva ličnost na tom krstu. To se najkraće može opisati ako se kaže da se ne zna odakle je više po njemu, sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu pucalo. Badnji dan je u Crnoj Gori godinama pretvaran u Veliki Petak, a Božić u jedan od najtužnijih dana u godini. Šta sve režim, posebno od 1998. do 2020. godine, nije činio kako bi najpre porazio, a potom i ukinuo Mitropoliju Crnogorsko Primorsku i tri eparhije Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori. Pokušali su, ali nisu uspeli, da sruše i otmu od Crkve sve što je Mitropolit Amfilohije učinio za Crkvu u Crnoj Gori. Mera Crkve i snaga njene narodne odbrane u Crnoj Gori je projavljena na zalasku njegovog zemaljskog života u litijama za odbranu Svetinja. Narod ga je osetio i oseća ga kao svog najbrižnijeg roditelja. Mitropolit je promenio svetom na bolničkoj postelji tako što je podelio patnju sa milionima obolelih ljudi. I pored brojnih molbi, tri puta je odbio ponudu da se leči u najboljim bolnicama izvan Crne Gore. Ostao je do kraja u svojoj Mitropoliji i Crnoj Gori sa molitvom i zaveštanjem da se posvađani pomire, razbraćeni zbratime, nekršteni krste, nevenčani venčaju, neopojani opoju i prestravljeni oslobode. Ni na bolesničkoj postelji se nije odvajao od brojanice i monaške skufije sa Krstom sa kojima je i ispustio dušu. Ispraćen je kao niko do tada u Crnoj Gori na najdostojanstvenijoj tužno-radosnoj litiji. Knjige koje su pred nama i one koje će biti objavljene, kao i obimna biblioteka od više desetina hiljada knjiga na raznim jezicima koje je govorio i kojima se služio, predstavljale su njegovo jedino imanje. Očevinu je davno poklonio braći, a biblioteku je za života predao na staranje Manastiru Svete Trojice u Stanjevićima iznad Budve, drevnom sedištu crnogorskih mitropolita, koji je iz ”monumentalne ruševine” obnovio. Njegove knjige su ostavljene sadašnjim i budućim naraštajima bogoslova, sveštenika, monaha, monahinja, pesnika, istoričara i Srpskom rodu na pouku i poduku. Sve što je sticao – sticao je Crkvi Svetosavskoj i sve što je imao ostavio je Crkvi Svetosavskoj. U toj neprocenjivoj zaostavštini posebno mesto zauzimaju njegova Izabrana dela koja su pred nama.

Izabranih dela Mitropolita Amfilohija danas ne bi bilo bez ”Svetigore” i njegovih dugogodišnjih saradnika – protojereja-stavrofora Radomira Nikčevića, protinice Vesne Nikčević, Mateja Arsenijevića i drugih vrednih ljudi i to im služi i na čast i na ponos. I ova Izabrana dela svedoče da je Mitropolit Amfilohije bio neobičan i neponovljiv arhijerej koji je iza sebe ostavio širok trag,
veliko bogoslovsko, književno i nacionalno delo i nenapisano žitije.