Otadžbina zove, taj poziv se ne odbija – Ispovest vojnika graničara, Košare 1998. – 1999.

Ovo pisanje je poziv, vapaj i molba da ne zabravimo ko smo, šta smo i koliko vrednu istoriju imamo. Da ne zaboravimo pretke koji su živote podredili slobodi Srbije, koji su se kao feniks podizali iz pepela onda kada su svi mislili da ih više nema i odbranili neodbranjivo. Zaštitimo vrednosti koje baštinimo, a ne zaboravimo, uz to i sačuvajmo one kojima slobodu dugujemo.

Istorija je učiteljica života, a nas nikako da nauči da se junaci poštuju i dok su živi. Naučimo decu pravoj istini. Naši junaci u najskorijem ratu danas najčešće nemaju ni za hleb i žive u najtežim uslovima, često bolesni, neretko kao socijalni slučajevi, prepušteni sami sebi. A tada.. Pa, tada su bili potrebni i bez njih se nije moglo.

Otadžbina zove. Taj poziv se ne odbija. Jedan takav, u plavoj koverti, 1998. godine dobija i moj sugrađanin, Ivan Ostojić, tada mladić od 19 godina. Prva stanica, Surdulica. 18. mart 1998. godine. Nakon 2 meseca i 22 dana obuke, prekomandovan na bugarsku granicu na Karaulu Sušica, da bi nedugo zatim bio poslat na Kosovo i Metohiju.

U Đakovici se zadržavam taman toliko da ručam i onda po rasporedu kreće svako na svoju karaulu. Moja, sudbinska i potajno željena biva karaula Košare. U vrsti stojimo na terenu i shvatam da svaki šesti ide tamo. Ne bih to ni konstatovao da ne beše mog saborca Dragana Krivokuće, iz Čačka. Jedini je bio koga sam poznavao i kako je on određen za tu karaulu, moja želja bila je ista, da se ne razdvajamo. Eh da smo tada znali ono što znamo danas, ne bismo bili toliko srećni zbog toga. Ili bismo. Ko će ga znati…

Đakovica- Morina -Košare

Put do tamo neizvestan. Nije me bilo strah, nikoga nije. Nismo znali šta nas tamo čeka. Nekome su Prokletije ostale večna kuća. Tada, uz ono malo informacija kojima smo baratali, znajući da je bilo trzavica na granici, ipak relativno spokojno odlazimo da odužimo dug državi. Kada smo stigli, pinc stazom od karaule Morina do nas, karaula je bila puna. Pravljena za pedesetak ljudi, u tom trenutku ugošćavala je preko tri stotine duša, što vojnika, što vojnih policajaca, što raznih jedinica.

Karaula je bila lepa, čak lepša od opisivanja. Sav predeo bio je bajkovit. U dolini, u rupi gde se nalazila, bila je dovoljno velika i sjajna, raskošna lepotica koja je uspravno stajala odolevajući svemu što bi pokušalo da joj umanji lepotu. Mislio sam da ću biti zadovoljan tu i nadao se da će biti poslednja prekomanda, da posle nje odlazim kući. Nisam se prevario, tako je i bilo. Samo ne na način na koji sam očekivao.

Postojalo je mesto skoro na samoj granici, stotinak metara od linije prelaza. Tu je bila stara karaula. Mesto, gde je zapravo karaula Košare i trebala da se nalazi, ipak sagrađena je malo niže, ograđena šumom sa strane. Nekad se zapitam šta bi bilo da je bilo drugačije. Redovno smo tu stražarili i pravili zasede.

23. aprila 1998. godine dešava se akcija, oko šest sati ujutru na području karaule Košare. Preko granice prelazila je veća grupa naoružanih terorista. Bilo ih je oko dve stotine. Na poziv graničara da se zaustave, oni su odgovorili pucanjem. Graničari su uzvratili vatru. Ubijeno je 22 terorista i nekoliko je uhapšeno. U toku pretresa pronađeno je dosta naoružanja i vojne opreme. U toj grupi nalazila se i britanska novinarka, Sali Beker. Ona je uhapšena i sprovedena na karaulu Košare gde je provela noć, a zatim prebačena u Đakovicu. Sa njom je bila jedna žena i dvoje dece albanske nacionalnosti. Posle tog događaja, opet su dani proticali u relativno redovnom stanju.

Sećam se, iz Đakovice je stiglo naređenje da se ljudstvo smanji na planirano, obzirom da u poslednje vreme nije bilo trzavica ni sa jedne strane. Tada nas je na karauli ostalo oko pedesetak. Nadalje, sve se odvijalo uobičajno, išli smo u zasede, patrole, obilazili i popravljali zaklone, spremali hranu i drva za zimu. Dani su prolazili bez ikakvih bitnih dešavanja. Uživali smo družeći se, svako poštujući svoju vojničku dužnost. Zbližili smo se međusobno, postali podrška jedni drugima. Ne kažu džaba da u vojsci stekneš druga do groba. I tako je sve to trajalo do trenutka kada zlo počinje da pokazuje svoje zube. Zlo ne umire, samo se pritajilo. 30.septembar, dan kada je sve počelo.

Od karaule Košare u obilazak terena ka 601 i 502 pinc stazom možeš da naiđeš na travu, nisko rastinje, žbunje i strmu, veoma strmu šumu. Baš na jednom skretanju, na krivini, nalazi se potok, čiji huk stvara nenormalnu buku. Prosto je nemoguće čuti se između sebe, a kamoli čuti čoveka izvan vozila. Tog dana, tim putem uputili su se novopristigli vojnici iz Niša, iz Izviđačko-diverzantske jedinice, Vladimir Radoičić, Miladin Gobeljić, Ilija Pavlović, Miroslav Jocić, Miloš Pavlović, kao i zastavnik Dragan Bundalo, kapetan Goran Loznica i Goran Simić.

Tih dana važila je zabrana izlaska  vozila na teren. Ipak, odlučeno je da mladi vojnici krenu u izvidnicu i obilazak reona.

Dan je bio sunčan i topao. Blagi vetar opominjao je da se bliži zima. Nalazim se na koti 502. U jednom trenutku čujemo stravičnu pucnjavu i detonacije iz pravca Rase Košares. Vodnik Šarančić Aleksandar, vođa zasede, poziva na pokret i nas sedmorica, Šarančić, Stojke, Grubić, Draža, Jan, Matori i ja krećemo žurno ka tom pravcu ostavljajući ostale u zasedi. Koliko god brzo da smo se kretali, nismo stigli na vreme. Naišli smo samo na beživotna tela drugova koje smo satima ranije upoznali. Baš na onoj krivini izgubili su živote. Za nas, rat je počeo tog 30. septembra 1998. godine. Od tog dana, sve što smo ranije radili, zasede, patrole, sve smo radili duplo više i svaki dan je bio sve neizvesniji.

23. marta 1999. godine sve je mirisalo drugačije. U vazduhu je treperela napetost. Bilo je govora o ratu već neko vreme, ali mislili smo ili se ipak samo potajno nadali da je glasina i da se neće obistiniti, iako smo na granici ipak sve jasnije videli. Najednom, komandir karaule pozvao nas je i postrojio u hodniku. Rečeno nam je da je stiglo iz komande da se očekuje napad iz vazduha na našu zemlju i da budemo u borbenoj pripravnosti ukoliko dođe do kopnene invazije. Podeljeni smo na mesta za stražu i od tog dana više nismo spavali na karauli. Imali smo zaklone i šatore iz kojih se išlo na reon, u zasede i patrole.

Nalazimo se na zasednom mestu C4. U tom reonu su dva zasedna mesta. Na stotinak metara od granice nalazio se glavni zaklon sa šatorom, tamo se jede i spava, a po potrebi se izlazi na samu graničnu liniju gde se, opet, po potrebi, drže zasede. Između ta dva zasedna mesta je šuma. Osmog aprila negde posle podne, krenuli smo ka našoj osmatračnici koja se nalazi na samoj liniji granice. Sa tog mesta vidiš celu Metohiju i deo Albanije. Nigde, na teritoriji Albanije, dokle god ti pogled seže, nije se primećivalo ništa, čoveka ni na vidiku. Zatim smo se spustili jedno stotinak metara u njihovu teritoriju. Nikoga nije bilo. Posedeli smo malo i vratili se u naš šator.

Počelo je da se smrkava. Noć je bila hladnjikava, ali suva. Oblačna, ali mirna. Ipak, taj mir unosio je nemir. Često se dešavalo da mir unosi nemir, tako je to u ratu. Dok god je mirno, znaj da je to zatišje pred buru. I u životu je neretko tako. Svakodnevno je vladala neka blaga tenzija, onaj osećaj u stomaku kad čuješ avion da preleće, nismo više znali hoće li nas neko napasti, ko, kada, kako. Neka nelagoda širila mi se telom. U nekom trenutku, sa 601 javljaju nam da primecuju neka svetla u dubini albanske teritorije, ali obzirom da je sve ostalo bilo mirno, ne pripisujemo veliki značaj tome.

Sviće nam Veliki petak. U jedan posle ponoći, Dražić , moj klasić i ja odlazimo na stražu. Negde oko tri, četiri izjutra kreće granatiranje susedne karaule Morina, ispostaviće se kasnije lažno, kako bi nam odvukli pažnju. To je trajalo oko pola sata, sat i prestalo. Počelo je da sviće. Oko pet ujutru, pokojni Grubić Dragan, Krivokuća i Čkrebo kreću po vodu do obližnjeg potoka. Dok su uzimali vodu, sasvim slučajno primetili su čoveka sa motorolom sa naše strane granice. Pokojni Grubić Dragan sa Čkrebom odlučuje sa ostanu tu i izvide situaciju dok Krivi siđe po nas. Kada je došao i rekao o čemu se radi, krećemo Dražić Ivan, Vasojević Ivan odnosno vodnik Jaguar, Krivokuća i ja ka njima, da izvršimo pretres terena, a sedmorica ostalih ostaju u zaklonu kod šatora. U međuvremenu, Grubić je kontaktirao komandu kako bi dobio dozvolu da, ukoliko se ukaže potreba, likvidira lice. To je vojska, njena pravila moraju da se poštuju. Nema delovanja bez obaveštenja, iako su ratne prilike. U međuvremenu, čovek je nestao i mi smo krenuli da se penjemo ka našoj liniji, kako bi izvideli teren i pročešljali okolinu. Međutim, kako smo se na tu uzvišicu popeli, oni nas primete. U tom trenutku kiša metaka poletela je i sručila se ka nama i tada upadamo u njihovu potkovicu.

Grubić, Vasojević, Čkrebo su ispred nas, Draža se nalazi dole levo, a Krivi i ja desno, iza jedne ogromne bukve. Srećom, na vreme smo se raširili i napravili jednu vrstu potkovice. U prvih pola sata žestoko smo uzvraćali vatru. Sreća je to što smo se nalazili na uzvišenju i dok su nas oni gađali, uglavnom je sve išlo iznad nas, dok su oni bili malo niže. Opet kažem sreća, jer su Grubić, Vasojević i Čkrebo dobro gađali pa su likvidirali čoveka na mitraljezu, čoveka sa raketnim bacačem… Mnogo ih je nastradalo u tom prvom susretu sa nama. Što je bitka duže trajala, to je po nas bilo gore jer su se oni širili. Sreća je naša bila ta što smo ih, kao i oni nas, uhvatili na iznenađenje, jer oni nisu znali da smo mi uopšte tu. Znali su za šatore i u tom pravcu su planirali da reaguju. Na njih su, u međuvremenu, počeli da pucaju i vojnici iz šatora, pa su u istom trenutku imali vatru na dva fronta, što ih je zbunilo i raštrkalo. Na našoj strani, u tom momentu bio je položaj jer oni nisu imali prilike gde da se sklone od naših metaka. U jednom momentu na, pretpostavljam, glas njihove komande, pucnjava prestaje. Vrlo važan psihološki momenat dešava se kada Grubi počinje da viče „Ostoja, Dražo, opkoljavajte!“

„Turci, došao vam je crni petak“ dok Jaguar prihvata igru i uz povike „Juuuriš“ naše oružje započinje ofanzivu. Zapravo, sve ovo smo radili kako bi, u nadi da neko od njih razume srpski, postigli efekat da nas je daleko više nego što nas je zapravo bilo. Motorole su za sve to vreme dešavanja ostale uključene, a povici Grubog i Jaguara podigli su moral ostalim vojnicima. U tim momentima niko nije poklekao, uplašio se ili paničio. Svi su bili i te kako na visini zadatka.

Pucnjava je opet počela sa obe strane i naši povici su nastavljeni, da bismo u jednom trenutku čuli šiptare kako, na svom jeziku dozivaju „Draže“, „Ostoje“ . Mi smo bili na razdaljini od oko tridesetak metara pa nije bilo problema da se čujemo. Čuli smo mi njih, oni nas. Kada sam čuo svoje ime, nije mi bilo svejedno. Ni Dražića ta situacija nije ostavila ravnodušnim. U pravcu nas dvojice gađali su ručnim raketnim bacačem sa trideset metra razdaljine i promašili nas, projektil je otišao iznad, u krošnje drveća i tamo eksplodirao. Ne mogu vam opisati taj zvuk. Kako smo se našli iza te bukve, sakrili smo glave u njen koren, da ne bismo bili pogođeni, a kada smo glave podigli, na petnaestak centimetara od nas bukva je bila izrešetana. Posle izvesnog vremena počeli smo da ostajemo bez municije. Tada Jaguar odlučuje da nam daje odstupnicu pištoljem, kako bismo se povukli do zaklona, do šatora, s tim da mi ne znamo šta se tamo dogodilo i da li je neko uopšte ostao živ. Prvi krećemo Krivi i ja, dok kiša metaka opet puca po nama, pokušavajući da se ležeći okrenemo jer samo par centimetara podizanja glave može značiti kraj. Jedan preko drugog to uspevamo i provlačimo se pored korena bukve namerno se kotrljajući niz nizbrdicu. Krivi i Draža su se kotrljali u dobrom pravcu, dok sam ja, ni sam ne znam kako, pravac izgubio i uleteo u naše minsko polje. Sva sreća, prestao sam sa okretanjem na samom početku minskog polja. Ali moja sreća ne beše dugog veka jer tada shvatam da sam se upleo u grmlje iz kojeg ne mogu da se iščupam. Počinjem da vičem i dozivam Krivog da se vrati po mene jer bilo je nemoguće izkolebati se. Uz svu nevolju, borbu, pucnjavu, preživljavanje, pa zar da mi glave dođe grmlje.

U celoj toj situaciji, smeh je bio lek. Pa makar i preko mojih leđa. Napokon se spajamo sa  ostalom sedmoricom saboraca koje pronalazimo žive. Do tada, niko od nas nije poginuo niti bio ranjen. Tu je Grubić našim minobacačem gađao po njima i nismo prestali dok nismo sve potrošili.

Razbijena grupa šiptara kreće u pravcu naše karaule ne znajući da im je na putu zaseda kod kolibica i da je tamo čistina te naši koriste tu priliku i otvaraju vatru na njih. Zemlja se crnela od njihovih uniformi.

Mi vezu sa našom karaulom nismo imali. Odlučujemo da krenemo nazad i u međuvremenu se mimoiđemo sa grupom od dvadesetak vojnika koji su krenuli nama u ispomoć. Nailazimo na drugu našu jedinicu koja je bila oko karaule, a u trenucima borbe povukli su se malo ispod pa smo sa njima zajedno otišli do jedne napuštene škole, gde smo ostali celu noć, a sledeći dan iskoristili smo za pregrupisavanje. Ispomoć koja se sa nama mimoišla, kako kasnije saznajemo, celu noć je ostala na C4 bez ijednog ispaljenog metka.

Ni u jednom momentu nismo razmišljali o povlačenju, jedino o čemu smo razmišljali bilo je sačuvati sopstveni život i život brata do sebe.

Kasnije smo komentarisali međusobno, da nismo sasvim slučajno videli šiptara dok smo išli po vodu, oni bi zatvorili krug oko karaule, napravili zasedu i kada bi borba krenula, u našem pokušaju povlačenja tu živog našeg vojnika ne bi ostalo. Imali smo jako puno sreće tog devetog aprila. Na dan stradanja Isusa Hrista, Bog nas je pogledao i pomogao nam. Tih dana, 110 vojnika branilo je reon Košara bez ikakve ozbiljnije pomoći. Dok smo mi iščekivali ispomoć u najtežim trenucima, pukovnik Đurković, takozvani „komandant“ odbrane karaule Košare rekao je „Napala vas je šačica šiptara, a vi se povlačite.“ Sa razočarenjem smo kasnije govorili o tome. Niko nam nije verovao, dok nije ustanovljeno da je u tom trenutku našu granicu u reonu Košara, koja je veličine oko 7 kilometara, pokušalo da pređe više od 1500 šiptarskih terorista. Kasnije saznajemo, na jednom od naših okupljanja, da je 7000 njihovih ljudi u ešalonima bilo spremno za dejstvo.

Među nama vladao je osećaj napuštenosti tih prvih dana. Ostali smo sami, prepušteni sebi. Od Đakovice do nas, pincgauerom bilo je potrebno oko sat i po vremena. Mi pomoć nismo dobijali dva dana. U međuvremenu stigao je vod vojne policije koji je ostao kratko. Na odlasku, rečeno je da „Nije to za njih“. Ni dan danas ne znam šta su time hteli da kažu.

11.aprila stradali su vodnik Ivan Vasojević Jaguar, Darko Bjelobrk, Milenko Bozić, Ivan i Predrag Bogosavljević i vučjak major Lister od strane šiptarskih terorista preobučenih u naše uniforme. Tih dana, nakon tog događaja među nama vladala je napetost, velika tuga zbog izgubljenih drugova i neizvesnost i bes šta će doneti novi dan. Tog dana, između ostalog, stižu i dobrovoljci, zajedno sa još nekim jedinicama. Tek tada, posle tri dana borbe počinje organizacija naše vojske i pravljenje pravog fronta. Do tada, mi, graničari, držali smo front i svoj deo posla odradili bez ikakve pomoći sa strane. Kasnije, trebalo je držati odstupnicu dok ne stigne pojačanje. A pojačanja tih prvih dva dana, kao što rekoh, nije bilo. Zbog toga nas je dugo držao osećaj besa, neizvesnosti, pitanja su se rojila i stalno odjekivala u našim glavama. Zašto je sve to bilo tako? Kako se to tako dogodilo? Jesmo li bili topovsko meso?

Kakav je odnos države bio posle rata, a kakav je danas, prema vama granicarima, redovnim vojnicima, koji ste na braniku otadžbine bili u prvim borbenim redovima?

Od završetka rata pa do dana današnjeg, pune 22 godine, država nije uradila ništa za nas graničare. Od lokalne samouprave, vojske pa do državnog vrha. Još uvek nas nisu priznali kao borce. Podseticu opet da su graničari sa karaule Košare, ta deca, moja braća, zaustavili kopneni napad 9, 10 i 11 aprila 1999., njih stotinak naspram par hiljada šiptarskih terorista i Nato zlikovaca! Niko od nas za života nije dobio ni zahvalnicu na parčetu papira, a da ne govorimo o ordenju, vojnim spomenicama, penziji i ostalim pogodnostima i prednostima. Ne postoji ni jedan spomenik graničarima sa karaule Košare, borci umiru od bolesti i nemaštine, većina jedva sastavlja kraj sa krajem!

Kakav je odnos izmedju vas graničara sada?

Kao da smo i dan danas na karauli, uz druženje, poštovanje, nesebično pomaganje. U kontaktu smo često, organizujemo skupove, viđamo se, ne dozvoljavamo da se zaboravi učinjeno i naša braća koja su na večnoj straži!

Šta za tebe danas predstavljaju Košare i koja je poruka koju bi poslao?

Košare su prošlost, sadašnjost i budućnost srpskog naroda. Košare su simbol mladosti i herojstva, Košare su naša patnja i naša bol. Košare su naš zavet i naša duznost! Žive heroje sa karaule Košare poštujte, a mrtve čuvajte od zaborava. Razgovor cu završiti rečima našeg velikog župana Stefana Nemanje koji je u svom zaveštanju napisao „Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, mrtvi će ti istinu kazati!

Danas, pune 22 godine od kraja Nato agresije na našu zemlju, ništa se nije promenilo. Hoće li majke sinova koji drže večnu stražu u gudurama Prokletija ikada naći kosti i znati grob svojih sinova? Da li je država spremna da ikada učini nešto sto bi herojima smirilo duše? Da li granica krvlju ispisana i dalje stoji tamo gde treba ili okupatori slobodno mogu da nas bace na zgarište istorije? Da li krvavi bozuri rastu na Kosovu i danas ili im se seme zatire… Imamo li sutra, a da nemamo juče?

Jovana Cakić

Pročitajte JOŠ:

Komemoracija u Kamničkoj Bistrici Crnogorcima, Bokeljima i Hercegovcima umorenim maja i juna 1945.