Otkriven spomenik vojniku sa Košara (VIDEO)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić otkrio je u Debeljači spomenik jednom od poginulih vojnika na Košarama 1999. godine Tiboru Cerni. Vučić je spomenik otkrio zajedno sa majkom Tibora Cerne, Katom Cernom.
Predsednik je položio venac uz najviše državne i vojne počasti svim učesnicima bitke na Košarama.
Vence su položili i ministri u Vladi Republike Srbije i Vladi Republike Srpske, delegacija Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, porodica Cerna, predstavnici diplomatskog kora, predsednik opštine Kovačica i Mesne zajednice Debeljača, kao i predsednik i predstavnici Saveza udruženja boraca SABOR, koji su bili inicijatori za podizanje spomenika Tiboru Cerni.
U ime učesnika bitke na Košarama okupljenima se obratio Voislav Vukašinović.
„Osamanaest godina smo čekali prvo spomen obeležje, prvom među jednakima, heroju Tiboru Cerni. On je jedan od 108 srpskih Obilića koji je za nas još uvek živ. Živeće u nama dokle god smo živi i dokle god budemo pričali o, malo je reći, herojskim pogibijama“, rekao je Vukašinović.
Kata Cerna, majka Tibora Cerne zahvalila se svima koji su učestvovali u podizanju spomenika i zamolila je državu da vodi računa o borcima, „da ne bude da su džabe dali život ali i o ovima što su ostali“.
Godišnjica bitke na Košarama se od ove godine prvi put obeležava u skladu sa Državnim programom obeležavanja godišnjica istorijskih događaja Srbije.
Organizator državne ceremonije je Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije Vlade Republike Srbije.
Vuk skupio… „a Bog, ko bog, samo ćuti i gleda…“
glavni junak obe priče, neverovatno, u potpuno različitim ulogama, ISTI čovek, može biti… a da se ni on sam ne obseti, uveren da je PAMETAN, na …“narodnu privremenu nesreću a večno prokletstvo sebe i svog poroda…“
Nesretniku se ne može pomoći
Za nekakoga čoeka govorilo se da je nesrećan i da mu se nikako ne može pomoći. Jedan bogat čoek namisli ogledati, dali je to istina, pa uzme jednu kesu novaca te metne na brvinu preko koje je malo po tom valjalo da pređe onaj nesretnik. Kad nesretnik dođe blizu k brvini, on rekne u sebi: „Dosta sam puta preko ove brvine prelazio, hajde sad da ogledam, dali mogu žmureći preko nje preći,“ i tako zažmurivši pređe preko brvine i prekorači kesu s novcima.
Ko umije njemu dvije
Bio stric i sinovac, pa reče jednoć sinovac stricu: „Hajde, striko, da idemo u četu.” Stric pristane i pođu. Idući putem sustignu jednoga čoeka đe vodi dva brava na uzlici. Tada reče sinovac stricu: „Hajde da ukrademo sna dva brava.” A stric mu odgovori: „Kako ćemo, jadan bio, ukrasti, kad ih vodi za uzlicu?” A on mu reče: „Lasno ćemo ih ukrasti, pusti ti mene.” Pa onda otide pobrzo naprijed, pa izuje jedan opanak, pa ga baci na put kuda će udariti onaj s bravima, pa se sakrije ukraj puta. Kad naljeze onaj što ćera dva brava, digne opanak pa ga opet badi govoreći: „Što će mi ovi jedan?” Čuvši to sinovac otrči opet naprijed, pa i drugi opanak izuje i baci na put, pa se opet sakrije. Kad onaj s bravima opet naljeze, i vidi još jedan opanak, onda mu bude žao što onaj prvi nije uzeo, pa sveže svoja dva brava kraj puta za jedno drvo, pa se povrne da ga uzme, da oba sastavi. U tome | se oni prišuma pa odriješi dva brava i odvede stricu. Poslije toga pođu dalje stric i sinovac da četuju. Idući tako vide jednoga čoeka đe ore njivu su dva vola. Tada reče sinovac stricu: „Hajde da mu ukrademo jednoga vola iz rala.” A stric mu odgovori: „Kako ćemo, jadan bio, ukrasti vola ispred čoeka?” A on reče: „Lasno ćemo ukrasti. No pođi na oni kamen pa sjedi i viči jednako: „„čudim se,”” pa kad on dođe k tebi da te pita čemu se čudiš, a ti mu kaži da se čudiš njemu što ore na jednom volu.” Stric posluša sinovca, otide i sjedne na kamen pa ga stane vika: „Čudim se! čudim se!” Kad se onome čoeku što oraše već dodija slušajući ga, ustavi volove, pa otide i upita ga: „Čemu se čudiš, jadan bio?” A onaj mu s kamena odgovori: „Čudim se tebe što oreš s jednijem volom.” A orač mu odgovori: „Ne orem s jednijem nego su dva.” Pa ce brže bolje vrati k ralu da vidi jecy li mu obadva vola, kad tamo, a sinovac se prišumao i ukrao vola iz rala. Tako stric i sinovac ućeraju vola i dva brava. Idući otole dođu na jednu pećinu. Onđe stanu pa zakolju jednoga brava, ogule ga i pripeku. A pošto ga ispeku, onda stric reče sinovcu: „Hajde da jedemo.” A sinovac mu odgovori: „Sad ćemo, | striko, dok se malo ohladi. Nego dotle mi hajde da se plašimo, pa koji koga poplaši, onaj prvi da počne jesti.” Stric pristane na to, pa iziđe pred pećinu i stane baukati: „Bau! bau! bau!” A sinovac mu odgovori iz pećine: „Ne bojim ti se ja baukanja; ti si, striko.” Tada uđe stric unutra, a sinovac iziđe na polje pa uzme mješinu od zaklanoga brava, te je napuše pa udri po njoj palicom i viči: „Jaoh za Boga! nijesam ja, nego striko.” Stric u pećini kad to začuje, prepadne se misleći da je došao onaj što su mu brave ukrali, pa na drugu stranu bježi doma bez ništa, i tako sinovcu ostane, sve. — Ko umije, njemu dvije.
U hrišćanstvu – starci su bili vedri
+Anđelu Laodikijske Crkve
“I Anđelu Crkve u Laodikiji napiši…
znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O,
da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i
nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta
Svojih. Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam
se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si
nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag…
Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato
revnuj i pokaj se. Evo stojim na vratima i
kucam…”
Otkr. 3, 14-17, 19-20.
+„U hrišćanstvu – starci su bili vedri. I to je najvrednije što su mogli da pruže omladini. Videći ih tako vedre, mladi svet nije u staraca nalazio nikakvih razloga da sumnja u budućnost, ili u smisao života, ili u smisao zajednice.“, zapisao je blaženopočivši Žarko Vidović
Sećam se priče koju nam je baba pričala kad smo bili mali, a ja posle svojoj deci… o običaju da se ostareli otac nosi u planinu, i kad je jedan prekinuo…. „odmori malo uviše, i ja sam tamo odmarao sa svojim ocem….“
…
Ko nam vaspitava decu?
+…“Bjehu, brate, da te Bog sačuva!
Malo bolji nego u Turčina.
Bješe jedna kuća prevelika
u kojoj se građahu brodovi;
tu hiljade bjehu nevoljnikah,
svi u ljuta gvožđa poputani,
te građahu principu brodove;
tu od plača i ljute nevolje
ne mili se uljesti čovjeku.
Jedni sužnji bjehu prikovani
u putima na velje brodove,
te vozahu po moru brodove;
tu ih letnje gorijaše sunce
i davljahu kiše i vremena,
ne mogahu iz veze šenuti,
No, kâ pašče kad ga za tor svežeš,
tu čamaju i dnevi i noći.
Najgore im pak bjehu tavnice
pod dvorove đe dužde stojaše;
u najdublju jamu koju znadeš
nije gore no u njih stojati.
Konj hoćaše u njima crknuti,
čovjek pašče tu svezat ne šćaše,
a kamoli čojka nesretnjega;
oni ljude sve tamo vezahu
i davljahu u mračnim izbama.
Sav protrnem, da ih Bog ubije,
kad pomislim za ono strašilo.
Niko žalit ne smije nikoga,
a kamoli da mu što pomože.
Kada viđeh vitešku nevolju,
zabolje me srce, progovorih:
„Što, pogani, od ljudi činite?
Što junački ljude ne smaknete,
što im takve muke udarate?“
Dok Grbičić meni poprišapta:
„Nemoj takve govorit riječi,
ne smije se ovde pravo zborit.
Tvoja sreća — ne razumješe te“.
I čujte me što vam danas kažem:
poznao sam na one tavnice
da su božju grdno prestupili,
i da će im carstvo poginuti
i boljima u ruke uljesti.“
deca Ljudi, da sećajući se svega, pamtimo i nikada ne zaboravimo
+„Budi Imja Gospodnje blagosloveno od minja i do veka“
https://www.youtube.com/watch?v=EziZJkX4nJo
Slava besmrtnom vitezu Tiboru!!!