Отворена изложба „Свјетови и снови” Мирослава Мира Шуковића

У организацији ЈУ Музеји и галерије Будве у петак, 16. августа 2024. године у 21 час у Модерној галерији „Јово Ивановић” отворена је изложба „Свјетови и снови” Мирослава Мира Шуковића. Кустос изложбе је Саша Радишић, виши кустос. Модераторка вечери је била Ивана Домазетовић, која је отворила изложбу прочитавси текст из каталога који је написала мр Луција Ђурашковић. У музичком дијелу програма је наступила пијанисткиња Марина Динић.

Текст из каталога:

„Страх од ружноће није само страх од непознатог,
већ и од изопаченог, измењеног, онога што нас
подсјећа на крхкост и пролазност живота.“
Умберто Еко

Дуалистичко начело, дубоко укоријењено у човјековом бићу, било на плану свјесног или несвјесног, показује се као доминантни принцип и у најновијим сликарским дјелима Мирослава — Мира Шуковића. Оно што је својевремено, на свој аутентичан начин, умјетник представио у оквиру слике са портретом паганског римског бога Јануса, огледа се и на изложби која управо репрезентује идејну сличност: лице и наличје, оног нечег дубоког и мистичног као архетип скривеног у нама самима. Занимљива је и још једна дистинкција, која, такође, може имати и симболичко значење, а то је однос према величини формата слике. Готово по правилу, на мањим форматима су представљени углавном портрети, сабласних и наказних лица која извиру из тамних позадина које намах дјелују и учмало и мемљиво (необичан осјећај чула мириса кроз нијансу боје) изазивајући код посматрача извјесну врсту опомињућег страха било да је ријеч о нелагоди изазваној поривом лажи и гријеха који се покушавају сакрити, било о константно преносном прародитељском гријеху. Ријечју, Шуковићеви портрети актуализују питање појмовно уклопљено у естетику ружног (У. Еко, „Историја ружноће”) која покреће емотивни став, као и опомињуће питање о свјесном или несвјесном приклањању разарајућем и дисхармоничном, негативном принципу зла, у чије нас предворје уводи погрешно усмјерен глобално опште цивилизацијски, трансхуманистички технолошки развој обавијен моралним загађењем, материјализмом, отуђењем и недостатком истинског смисла који једини може да пружи тај тражени, изгубљени тренутак среће… Питање, да ли смо то заборавили на хумане принципе живота који нам је пружен као микрокосмос испуњен миром, племенитошћу, љепотом и добротом?

Супротно Платону, који истиче да треба избјегавати приказивање ружноће, од Аристотела па надаље, у свим епохама, прихваћено је да се чак и ружноћа може лијепо приказати и да може послужити управо за истицање љепоте, па чак и као потврда одређеним моралним теоријама. А на трагу овог појављује се, између осталих, и Хегелов став „Једино оно што је сасвим рђаво (зло) носи у себи непосредну нужност да се преобрати”, који потврђује и ова изложба имајући у виду слике већег формата које и тематски, и колоритом и фигуративном композицијом доносе преображај (хришћанство) којем одвајкада тежи хумано људско биће.

Шуковићеву ликовну поетику карактерише склоност ка субјективној, визионарској интерпретацији везе између чулног доживљаја унутарње, често скривене, мистично трагичне људске природе препуне порока и порива, природе изобличеног, често наказног лица или сведене композиције онога што његов инстинктивни умјетнички дух препознаје као унутарњи сублимат палог, огреховљеног човјека, успијевајући да тај сплет трансформише у посебну ликовну форму, у свијет слике са особеним, аутономним естетским и значењским принципима универзалних умјетничких вриједности. Као калемљено на бројгеловској и бошовској традицији, укључујући овдје и нешто ближу нам Медиалу, сликарство Мира Шуковића нас опомиње на моћ мрачних, демонских сила зла које, у непосредном процесу који се одвија ту пред нама, често и кроз несвјесне сомнабулне приказе, преображавају материју у сабласно ружне ликове шаљући нам дубоку етичку поруку (К.Г. Јунг). На трагу ове кључне опомене, из таме израњају скоро монохромни, деформисани ликови у лелујавој, недефинисаној композицији коју формира цртеж утопљен у обрис непосредно артикулисан неспокојством, тјескобом и депримирајућом атмосфером, те усмјерен ка неонадреалистичком сликарском искуству код скоро сасвим интуитивног, интимистички експресивног, тражења облика. Као да мотив изабира себе, изабира облик, линију и боју, повлађујући слободи унутарњих емоција… У питању је аутентичан израз, иронично-метафоричног значења, спиритуалан и сложен у идеји и потпун у ликовном дејству. Та Шуковићева фигурална обличја са лицима на граници гротеске представљају метафорички одраз ироничне негације живота, осјећања свијета као попришта тајанствених, мрачних, демонских и оптерећујућих сила, сила зла, као узрока људске патње, самоће, отуђености, страдања и страха. Самозадовољне отуђењем, фигуре изобличених лица, најчешће без индивидуалних карактеристика, унакажене су мржњом, лицемјерјем и подмуклошћу, те еманирају и изнутра и споља општечовјечански крах изазван стањем преваре, злобе и лажи. Вратимо ли се симболици бога Јануса, она његова мрачна и девијантна страна постепено, на платнима већег формата, уступа мјесто оној другој лијепој и племенитој… те и преко колористички оплемењених и оживљених нијанси кроз метафизичко симболично значење добија нову, упечатљиву снагу. Снагу црвене, боје крви, боје земље из чијег праха смо створени, боје Светог, која покреће и указује на потребу за промјеном, за буђењем оне давно уснуле клице, која чами и пати јер је заборављена. Управо на овим платнима Шуковић изузетним умијећем исказује отпор, метаморфозу, алхемијски преображај који нас освјешћује и доводи до себства, до процеса индивидуације, те нагони да се запитамо ко смо и који је смисао нашег постојања… Јер Јанус, као и ова изузетна изложба, такође, симболизује и проток времена, као и прелаз из прошлости у будуће, освијетљено Васкрсењем Христовим.

Елем, можемо рећи да је мали број сликара у новијој савременој црногорској умјетности који се свим својим бићем предају сликарском умијећу, које слика привлачи у свој посебан систем да би успоставили ону мистичну везу кроз коју се само ријеткима отварају тајновити, још неоткривени путеви. Та непосредна и чиста преданост теми манифестује се истовремено, и снажно, и једноставно, било да је ријеч о лику, фигури, простору или неком другом садржају. Готово цијели свој досадашњи сликарски опус Миро Шуковић је подредио овом узвишеном императиву, предајући се визији властитог ликовно-језичког система као услову за стварање аутентичних ликовних вриједности које поступно, али сигурно проналазе своје чврсто утемељење у пребогатој сцени савремене црногорске ликовне умјетности.

мр Луција Ђурашковић

Биографија

Мирослав Шуковић је рођен 1977. у Бихаћу. Живи и ради у Колашину и Подгорици. Члан је Удружења ликовних умјетника БиХ. Учествовао је на многим колективним изложбама. Представио се и на колективној изложби Магија цртежа у Модерној галерији у Ваљеву, у октобру 2022, гдје су изложена 164 дјела 123 балканска умјетника, настала у периоду од 1932. до 2022. Учествовао је на многим ликовним колонијама, а радови му се налазе у више приватних колекција у земљи и иностранству. Добитник је награде Цетињског ликовног салона „Тринаести новембар” 2015. године.

Изложбу можете погледати до 1. септембра 2024. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: